У Јустиновом делу, међутим, запажамо често посезање за лексемама које поседују еквивалент у српском језику (наводимо их у загради, иза курзивом истакнуте црквенословенске лексеме), што аутору омогућава стварање једне посебне, узвишене тоналности богословског промишљања стварности, одељивање сакралног од секуларног, теоцентричног од антропоцентричног виђења света:
Ко љуби (воли) Бога и држи заповести Божије, облачи се у силазећу с висине силу Духа Светога (која силази с висине), која се не јавља вештаствено (материјално), већ као земна (овоземаљска) светлост (Догм. 3, 555); Никакав ум, не само људски него и анђелски, не може постићи (спознати) Њега, ни језик изразити (Догм. 1, 81); Анђели […] се крећу у границама своје богоздане (Богом саздане) природе (Догм. 1, 237); Боголикост душе састоји се у одражавању првообраза (праслике) Божијег у богообразној (боголикој) души човековој (Догм. 1, 253); Створен по образу (по лику, по икони) тројичнога Божанства, човек се јавља као одражај тога Божанства у најбитнијој сржи свога бића (Догм. 1, 253); … у свако време просити (молити се, искати) са вером да Господ дође, настани се у њему, усаврши га и укрепи у свима заповестима својим, да би душа његова постала обиталиште (станиште) Господа Христа (Догм. 3, 588); То се постиже благодатним препорођајем човека и свих његових органа познања (спознаје) путем упражњавања еванђелских добродетељи (врлина) (Догм. 1, 80)
Понекад се у стилогеној функцији користе и архаизми:
Своме богоданом циљу човек несумњиво греде ако свако дело душе своје, бића свог, чини у име Божије и ради славе Божије (Догм. 1, 259); Назначење и однос човека према видљивој природи Господ Бог је одредио речима својим које је као прве упутио роду људском (Догм. 1, 259); Да првородни грех није био мајка свих потоњих грехова, да није био бескрајно пагубан и ужасан, он не би изазвао онако пагубне и ужасне последице (Догм. 1, 278); На њему (догмату о Св. Тројици) је као на непоколебљивом и неразоривом дијамантском темељу сазидан сав чудесни богочовечански чертог нашега спасења (Догм. 1, 126)
Парадоксално, али и у теолошком изразу аве Јустина, као и у његовом литерарном опусу, изражена је склоност ка стварању нових речи – оказионализама, који се граде било у складу са творбеним системом, било са нарушавањем творбеног система, било по оказионалним творбеним моделима. Тако, уочљиво је присуство деривата са суфиксима –ост, -ње (-ање, -ење), префиксима са-/су-, о-, без/бес-, обез-/обес-:
Људско биће се осутелесњује Богочовечанском телу Христовом (Догм. 3, 564); Огубављен губом греха, људски ум је искварио и унаказио своју боголику природу (Догм. 1, 79); У Богочовечанској вери се садрже све богочовечанске свете тајне и свете врлине, које обављају наше охристовљење, наше обогочовечење, наше обожење, наше отројичење, и кроза све то – наше спасење (Догм. 3, 211); То је једини начин … да човек, обесплођену грехом природу своју, оплоди бесмртношћу и вечношћу (Догм. 1, 22); Свети Оци називају Бога безименим, многоименим, надименим (Догм. 1, 72); Хранећи се родом овог дрвета, човек је могао и телом остати безболестан и бессмртан (Догм. 1, 253); У превечном савету Божијем одређено је да се људи спасу посинаштвом Богу кроз Исуса Христа (Догм. 1, 329); Са премноге љубави своје према људима Бог их Господом Христом оживљава из греховне осмрћености (Догм. 1, 330); Оглављена човеком као тајанствено тело његово, земља је са свима тварима постала проклета због човека (Догм. 1, 285)
Међу оказионалним лексемама у „Догматици“ честе су и сложенице:
Свети Васељенски Сабори […] само једну свевредност исповедају, бране, верују, благовесте и свебудно чувају: Богочовека Исуса Христа (Догм. 3, 237-238); Из вере, као из првоврлине, роје се све свете врлине и све свете тајне (Догм. 3, 211); При његовом христомудром духу и ставу, Црква је не само једна него и и једина (Догм. 3, 211); Вечност је свагдаживот, због чега се овај појам обично приписује једино беспочетном јестеству (Догм. 1, 95); Ту божанску узвишеност и неприкосновеност Светога Духа наглашава сам Спаситељ када објављује духохулним фарисејима да ће се сваки грех и хула опростити људима (Догм. 1, 149-150); Грехоцентрично самољубље је постало главна полуга њихове делатности (Догм. 1, 297)
Карактеристично је и низање оказионализама, чиме се додатно потенцира новина и актуелност ауторске мисли, настојање да се онеобичавањем израза читаоцу сугерира нови поглед на појаве које су предмет разматрања из перспективе теологије, као у примерима:
Свети Оци у ствари непрестано апостолују (Догм. 3, 237-238); У висину божанских савршенстава човек може расти једино ако себе подвигом самоодречне вере учини заједничарем у корену божанских истина Христових (Догм. 1, 22); Циљ је човекова постојања је […] да постигне обожење целокупне природе своје заједничарењем у Божијој природи (Догм. 1, 253); […] доброта и љубав Божија према људима врхуне у Спаситељевом подвигу искупљења (Догм. 1, 222);
У делу оца Јустина наилазимо и на лексеме и синтагме информативно-публицистичке провенијенције, нарочито уколико је њихов садржај усмерен на интерпретацију актуелних збивања и процеса. Овим се постиже живост излагања, превазилажење дистанце између аутора и читалаца, Цркве и шире интелектуалне јавности, на коју он настоји да активно утиче својим порукама:
Вечни живот, који је дат у Личности Господа Исуса, неминовно се пројецира и као његово учење (Догм. 2, 734-735); Предавши себе Господу Христу, и живећи у Њему и Њиме, човек постаје сутелесник Христов, етернизира душу своју (Догм. 1, 39); Сачињавајући једну полифонијску целину, својства Божија нити деле биће Божије, нити нарушавају његово јединство и простоту (Догм. 1, 86); Бог је, на божански тајанствен начин, и центар, и периферија, и атмосфера свега што постоји, свега што је постало, т. ј. свега зависнога (Догм. 1, 90).
У „Догматици“ су присутни и елементи емоционално маркиране синтаксе – интерогативне и екскламативне реченице, које научничко излагање приближавају пастирском и проповедничком:
Шта је Богочовеков подвиг спасења рода људског ако не подвиг опраштања грехова људима? (Догм.2, 720); Бог је нигде и свуда. Шта је несхватљивије за разум од овога? … Какав разум би примио ово, када не би било вере? И зар не би то изгледало смешно? А немати краја – зар то није теже од сваке загонетке? (Догм. 1, 36); Шта Господ Христос уопште тражи од сваког човека као услов идења за Њим? – Једно, само једно: да се одрече себе и узме крст свој (Догм. 1, 37); Тако, свуда долазимо до противречних закључака. Какав мрак, и како је свуда нужна вера! Апостол Павле […] све је сматрао за трице и штету према преважноме познању Христа Исуса Господа свога (Догм. 1, 39); О премудрог промисла Божијег! Он злу вољу претвара у средство спасења верујућих (Догм. 1, 321)
Специфичности синтаксичког нивоа уочавају се и у високој фреквентности архаичних инверзивних конструкција са постпозицијом конгруетног атрибута, у чијем својству се традиционално користе лексеме семантички релевантне за сакрални текст:
Јер спасти се значи: оживети из греховног мртвила, и ући у живот нови, у живот вечни, у живот богочовечни (Догм. 2, 699); Грехом је човек осмртио себе, и смрт је постала закон за људска бића; рађајући се као човек, Господ Христос изгони из људске природе начело смрти – грех, и обесмрћује сав род људски (Догм. 2, 365); Нико и ништа не може поколебати правду Божију, јер правда Јего пребивајет во вјек вјека (Догм. 1, 128).
За Поповићев теолошки израз карактеристично је и коришћење синтаксичких понављања, нарочито у семантички кључним деловима текста. Понављање се може реализовати и на морфемском и лексичком плану, што се такође често користи као ефектно стилско изражајно средство. У примерима које наводимо наилазимо на комбинована понављања:
Бог је сав – ум, сав – разум, сав – дух делатни, сав – светлост (Догм. 1, 105); Самобитни, вечни Бог има самобитну, премудру вољу, у којој је све савршено, све апсолутно, све неизменљиво (Догм. 1, 107); По Богочовечанском бићу своме, Црква је једна и једина, као што је Богочовек Христос – један и једини (Догм. 3, 212); Попут светих Апостола, свети Оци и Учитељи Цркве херувимски богомудро и серафимски ревносно исповедају јединство и јединственост Цркве Православне (Догм. 3, 211); Богочовечанска сила Спаситељевих речи спасава … од силе која усмрћује, умртвљује, убија (Догм. 2, 699); Боголикост човековог бића и јесте проеванђеље, праеванђеље, бесмртно еванђеље, неуништиво еванђеље, природно еванђеље свакога човека који долази у свет (Догм. 3, 697).
Коегзистенција емоционалности и рационалности излагања, из којих проистиче преплитање одлика научног стила са експресивним средствима која су углавном својствена другим сакралним жанровима (молитва, посланица, проповед) или другим функционалним стиловима (информативно-публицистичком, књижевноуметничком), као што смо показали, чини основно обележје теолошког израза оца Јустина Поповића. На крају, истаћи ћемо и то да се у Јустиновим теолошким делима много више него код других теолога „пробија“ индивидуалност, која је у непосредној зависности од његове духовничке харизме и богословског ауторитета, али која кореспондира и са његовим литерарним афинитетима. Извесно је да лепота, експресивност и емоционалност богословског израза оца Јустина нису пуки украс, него да извиру из карактеристика саме теологије као учења упућеног не само уму, него пре свега срцу човековом као органу богопознања.
КРАЈ
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
