Жалила је сваку душу намучену, тужну, свакога човека коме се живот некако измакао а он остао несхваћен и сетан: „Тражим помиловање за безазлене, за њине зачуђености недогледне, за људе вечно малолетне, за утописте, за преко воде преведене жедне, за преко блата преведене чисте, за онога што снове ваздан дене, за тихе, за сетне, за оне сасвим друкчије од мене и за оне са мном истоветне. За неспретне и неуке, за оне који се спотичу преко прага, који чашу испуштају из руке, за оне што увек у прикрајак стану, које свака мала ствар раздрага, с којим се сваки радосно сретне, за оне који иду замишљени као да носе капљицу на длану, за оне који нису слични мени и за оне са мном истоветне“.
Из састрадалне душе Десанкине извијао се пој „за несхваћене који не умеју да премосте ни капиларских раздаљина до мајке и сина, до свакодневне ствари просте; за оне који остану страни рукама што их држе у наручју, сунцу пред којим се све раздани, собној, као кошуља блиској, тами. За сопствене душе тамничаре, за радости својих троваче, за оне што вичу кад им се плаче, кад у нежности грезну, што уходе себе као туђина, за пушкарнице срца њина, за свачију душу затворену и опрезну“.
Не, нема, и вероватно неће ни бити у српској поезији тако потресних стихова попут Десанкиних коленопреклоних молитава „за дете коме се отац не зна, чије име мајка не изговара, ни пред лицем сина, ни свештеника, ни лицем цара, за отрока који за оцем чезне и када стаса до војника. За нејака створа кога мати остави украј стога властеоскога сена, властеоских крстина, на милост и немилост туђих душа. За прећутаног велможе сина коме се смилује убога кудељница из потлеуша. За дете ничије што без недра мајке живот поче, коме не остави отац штита, за нахоче коме нема нико да двори, нико да мости, нико да тепа, самилости! Самилости за чобанку која се по оцу не зове, која не зна чије је кости, чијег млека, ни где јој се очински кровови диме, за твог копљаника који слави помајке себарке крсно име“. Као жени посвећеној стваралаштву и доследној свом унутарњем помонашењу, срце јој се раздире због немилосрдности и охолости оних који од сувишка срца нечистим уснама утискују страшни, врели жиг онима које олако, презриво зову уседелицама, па нову бројаницу окреће „благоразумевање тражећи за жене које нису дале Богу Божије ни цару царево, које нису зањихале у колевци дете, за неблагословене, за жене које пред собом носе транспаренте снова и маште, у чијем крвотоку само песме шуме, за оне чија срца плоде мириси и жубори воде, чија су наручја пуна само облака, које као птице над земљом праве гнезда и водено цвеће лепоте роде“, „за свакога који излази из реда свакодневна, навикнута, који опчињен лута некуд ван друма древна“, „за оне које су од младости ране приволеле се царству поезије, које трепере ваздан као брезе, и месечином се заносе као барка, за Јефимије, за свете Терезе, за сваку Сафо и Јованку од Арка, за све занете и недовршене, и за мене“.
Знала је Десанка да је свештено наслеђе њених предака обавезује. „Ја знам ко сам по звону што са задужбина немањићких пева, по јасности његова гласа, по томе што ме од Студенице до Милешева прадедови гледају с иконостаса и што сваки у руци држи храм“. И зато је имала смелости, онако крхка и танана, да пролазећи кроз огањ и воду овоземаљских искушења која никога, па ни њу, нису мимоишла, држи високо уздигнуту заставу добра и правде.
Десанка милосница. Десанка радосница. Тиха и скрушена молитвеница за сав свет.
Харфа златоструна. Грлица благогласна. Расцветали крин у перивоју српске поезије.
Из блажене вечности и сада нас подсећа: „Да се игумани манастира и калуђери огрнути расом о птицама небеским брину, да зими хране пометене вране што се снежним пољем купе и вичу себарским грубим гласом“. Опомиње нас да се сетимо сеница, „са сунца изгнаних веселих просјакиња што огрнуте само шалом измаглица у јануарска јутра сиња дрхте испред паперте“. Завештање нам оставља: „Да птице небеске не падну у забораве. Земља и вода кад врата позатвара, кад главу напоље не помаљају ни траве, да црква у олтар пусти голуба, да не разгони сетних гугутака са звонара“.
Благо, о благо души која је изаткала овакве стихове – те предивне орнаменте на ткању наших живота, души која је досегла до таквих дубина са вером и неугаслом надом пловећи ка тихом пристаништу Христове чудесне вечности.
КРАЈ СЕРИЈАЛА
ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ (16. МАЈ 1898. – 11. ФЕБРУАР 1993)
