Деда прослављеног генерала Михаила Милорадовића, Илија Милорадовић, наследник чувене племићке породице Милорадовићи из Херцеговине, чија је задужбина познати српски манастир Житомислић у околини Мостара, са синовима Михаилом, Гаврилом и Александром, почетком ХVII века одлази у Русију и већ 1711. године добија чин пуковника. Архимандрит Нићифор Дучић наводи веру као разлог за одлазак ове чувене породице у емиграцију: “породица вјером није хтела да преврне па је радије пристала да тужна срца напусти своју Отаџбину”. Скоро два века ова херцеговачка племићка породица заиста је славно служила вери православној, стојећи на бранику руског православног царства. Михаило већ код Петра Великог стиче војничку каријеру и на препоруку Саве Владиславића Петар га шаље са царском граматом у Црну Гору и Херцеговину да позове балканске хришћане у рат против омрзнутог непријатеља – Турске. Тада није дошло до ослобођења Срба од турског ропства, али је то био почетак војничке традиције ове српске породице у Русији, коју ће његов унук овенчати бесмртном славом. Већ Михаилов син Андреј Стјепановић Милорадовић стиче чин генерал-поручника, да би његов син, јунак наше приче, Михаило Андрејевич Милорадовић прошао све војне чинове и стигао до гувернера Кијева, команданта Царске Гарде и Генерал-Губернатора царске престонице Петрограда. Посебно је интересантно да је Михаилов отац Андреј био саборац и пријатељ са Суворовим и Кутузовим, а да је његов син постао практично главни оперативац код ове двојице легендарних руских војсковођа. Да напоменемо да са нашим јунаком није завршен историјат служења ове породице православљу, а Милорадовићи никада нису заборављали своје српство, своју Херцеговину. Пуковник Александар М. Милорадовић био је командант Руске добровољачке бригаде у Српско турском рату1876. године, а гроф Григорије А. Милорадовић 1883. године посетио је и даривао манастир Житомислић.
Генерал Михаил Милорадовић рођен је 1(13.) октобра 1771. године. Још као дете уписан је у гардисте и брзо постаје поднаредник у чувеном Измаилском пуку. Војне вештине изучава и у иностранству, прво у Немачкој, а потом у Француској. Учествовао је у Руско-шведском рату 1788-1790. године, када добија чин поручника, а са свега 26 година постаје пуковник Измаилског пука. Пола године касније постаје генерал-мајор и преузима команду Апшеронским мушкетарским пуком, са којим 1799. године учествује у Италијанском походу Суворова као дежурни генерал (у преводу на обичан језик, то значи да је Суворов веома ценио младог официра, па га је поставио за свог помоћника у управљању армијомВећ тада Милорадовић у свим биткама креће у јуриш испред свог пука и често његов херојски пример постаје одлучујући за исход битке. У Швајцарском походу (познатијем као Прелазак преко Алпа), потукао је Французе код језера Обер-Алп (наравно, у јуриш је кренуо испред свог пука). За то добија орден свете Ане Првог реда, а за орден светог Александра Невског предложен је од стране легендарног Суворова, који је истакао да је “Милорадовић своју војничку дужност вршио и славно и поштено, па заслужује највећа признања”. Милорадовић 1805. године командује пешадијском бригадом у армији другог великог руског војсковође, маршала Кутузова. Истиче се у више битака, код Аштетена, Кремса и Аустерлица, па је после ове кампање награђен орденом светог Ђорђа Трећег реда и добија чин генерал-лајтанта. Већ следеће године учествује у Руско-турском рату (1806-1812), а његов корпус осваја Букурешт, када су после борбе прса у прса Турци натерани у бегство. За овај подвиг добија златну сабљу са дијамантима. Следеће 1807. године Милорадовић наноси пораз непријатељу у биткама код Турбате и Обилишта за шта добија орден светог Владимира Другог реда. Са само 38 година добија чин пешадијског генерала. 1810. године због изузетних заслуга Милорадовић постаје цивилни губернатор града Кијева, али исте године подноси оставку, да би се поново војно активирао, па крајем те године постаје Војни губернатор Кијева.
На почетку Наполеоновог похода на Русију (у Русији се то зове Отаџбински рат) Милорадовић добија задатак да формира Резервни корпус и он под своју команду окупља 15 хиљада војника. У чувеној Бородинској бици Кутузов поверава Милорадовићу команду десним крилом руске армије где је командовао са три пешадијска корпуса успешно одбивши све нападе француских јединица. После Бородина главнокомандујући је поставио Милорадовића за команданта заштитнице која је задржавала француске трупе и штитила несметано повлачење руске армије ка Москви, а потом штитила њено повлачење из Москве, тако обезбеђујући прикривање чувеног марш-маневра Кутузова. Дакле, био је кључни оперативац који је обезбедио повлачење целокупне руске армије на нове положаје.
Због колосалних заслуга у разбијању “Велике Наполеонове армије”, генерал Милорадовић награђен је орденом светог Владимира Првог реда и светог Ђорђа Другог реда. После потпуног тријумфа у Отаџбинском рату, легенде које су се испредале о херојству Милорадовића учиниле су га популарним не само међу војницима него и у народу. Стекао је велико уважавање и код непријатеља, Французи су испредали бајке о његовој храбрости и војничком умећу, а због муњевитих дејстава, од Кутузова је добио надимак “Крилати”. По царевом захтеву је протерао Аустријанце из Варшавског херцогства и заузео је Варшаву. После блиставог освајања Лајпцига, као командант гарде одликован је орденом светог Андреја Првозваног, а због успешног командовања у заграничном походу Цар Александар I лично му додељује титулу грофа Руске империје и први стиче право да на еполетама носи царев монограм. После тога учествује у неколико бојева све до победничког уласка у Париз у свити Императора, за шта је добио неколико страних ордена, као и почасно право које је добио од Цара да носи војнички Георгијевски Крст.
У августу 1819. године Милорадовић је именован за војног Генерал-губернатора руске престонице Петрограда и постаје члан Државног савета Руске империје. Велика енергија и самопожртвовање красили су га и у мирним временима. Спровео је велику антиалкохолну кампању у војсци, знатно поправио стање градских тамница и положаја затвореника, забранио коцкање у армији, осветлио центар руске царске престонице, изградио Михаиловски дворац и зграду циркуса, изградио предграђа Петрограда, припремио улазак првих пароброда у акваторију Неве и Финског залива, помогао је и подстакао изградњу низа просветних института и низа културних институција у Петрограду, активно се залагао за укидање Крепосног права. Гроф Милорадовић постао је почасни члан Руске Академије Наука 1823. године, а приликом катастрофалних поплава 1824. године у Петрограду, поново је показао изузетан лични хероизам, што је и велики Пушкин опевао у “Бронзаном коњанику”. У мирним временима се трудио да изнад свега поштује праведност и хуманост, био је изузетно приступачан и снисходљив и упркос побројаним заслугама у државним делима, није био задовољан собом. Тако је, после једне награде у мирном периоду, писао Цару да је боље да ленте добију други, а не онај који седи поред камина. Блистава војничка каријера М. Милорадовића завршена је 14. децембра 1825. године на Сенатском тргу у Петрограду. Када је чуо за устанак декабриста покушао је да наговори војнике да се врате у касарну, али је задобио две ране које су се показале смртоносним. Декабриста Каховски погодио га је хицем у леђа, а Оболенски пробо бајонетом. Дозволио је лекарима да изваде метак који му је пробио плућа и када је бол минула, замолио је да погледа метак. Увидевши да је метак испаљен из пиштоља, узвикнуо је: “Слава Богу! Ово није војнички метак! Сад сам апсолутно срећан!” Ни док је умирао није га напуштало човекољубиво осећање, па је буквално пред смрт написао завештање у коме је од зависности ослободио 1. 500 крепосних сељака (сељака који су припадали спахијама). Херој Отаџбинског рата 1812. године Михаило Андрејевић Милорадовић, умро је у 55-ој години живота у касарни Коњичког гардијског пука у Петрограду. Као носилац ордена светог Александра Невског, сахрањен је у Александро-Невској лаври у Петрограду, у капели где се сахрањују носиоци тог ордена, покрај свог војничког узора, легендарног руског војсковође Суворова.
Данас се на свим војним академијама у Русији, Србији и у многим војим школама у свету као примери изванредне стратегије и тактике проучавају битке којима је командовао Михаило Милорадовић.
