У историји је мало дана какав је био 25. новембар 1918. године. Тог датума у Новом Саду одржана је Велика народна скупштина на којој је одлучено да се делови Аустро-Угарске – Банат, Бачка и Барања – припоје Краљевини Србији и, заједно са њом, будућој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца-Југославији. На изборима за ову Скупштину, који су расписани после капитулација Аустро-Угарске и Немачког царства, право гласа имали су сви старији од 20 година, дакле и жене, а затим се међу посланицима нашло и седам дама. Оне су прве жене у историји, после Александре Грипенберг из Финске, које су учествовале у раду једног парламента.
Два велика сна, о уједињењу Срба с обе обале Саве и Дунава и о правима жена, остварена су у једном дану.
Идеја о правима жена, почев од права на школовање, преко једнакости с мушкарцима пред законом, у добијању запослења, плати, породичним односима, до права гласа, обележила је значајан део XIX века. Покрет који је ту идеју потпуно уобличио под називом феминизам, стекао је заговорнике широм света, а његов најборбенији огранак у Великој Британији представљале су сифражеткиње. Када се чинило да ће њихова борба уродити плодом, избио је Први светски рат, па је питање положаја жене у друштву спласнуло и добило нови ток. Јула 1914. године 12 милиона жена у Европи потписало је Манифест жена против Првог светског рата. У борби против немачке политике уочи и за време Првог светског рата истицала се Роза Луксембург (1870-1919), филозоф-марксиста, револуционарка. Емелин Панкхрст наложила је сифражеткињама да обуставе своју милитантну кампању и да у знак патриотизма на сваки начин подрже владу и њене потезе у рату. Допринос жена у току Првог светског рата био је веома значајан за британске ратне напоре и учинио је да се јавност свим срцем заложи за остварење сифражетског циља, за право гласа за жене. Потребу за увођењем овог права коначно је препознао највећи број чланова парламента. Међу Британкама, које су до Рата биле посвећене борби за права жена, а онда се прикључиле британској медицинској мисији и дошле у помоћ Србији, истичу се: Елси Инглис, Изабел Емсли Хатон, Кетрин Мекфеил, Флора Сендс, Елизабет Рос и Евелина Хаверфилд.
До српских средина (и у Кнежевини/Краљевини Србији и ван ње) допирао је гласан ехо феминизма, а његова прва представница била је новосадска глумица и новинарка Драга Дејановић (1840-1871). О Српкињама у Првом светском рату постоје дирљива и упечатљива сведочења. У историји је тешко пронаћи достојно поређење с херојским учешћем жена-болничарки и жена-војника у српској војсци. Жене-добровољци масовно су учествовале у збрињавању рањеника, углавном у Ваљевској болници. Сликарка Надежда Петровић тада је умрла од тифуса. Једна од хероина Првог светског рата била је и др Марија Вучетић-Прита (1866-1954), прва жена-лекар у Угарској, друга у српском народу.
За време Првог светског рата, 1916, у избеглиштву у Женеви, чланице Српског народног женског савеза, основаног 1906. на челу са Савком Суботић, послале су јавни апел Интернационалној феминистичкој алијанси да се спречи депортација девојака и жена од 13-40 година у Аустрију, где су изложене крајним понижењима. Српски народни женски савез је 1918. упутио је писмо г-ђи Пенкхерст у којем је објашњавају и политичку платформу борбе за уједињење јужних Словена.
Пред сам крај рата, жене у Војводини су (привремено) избориле право гласа. Међу посланицима Велике народне скупштине Баната, Бачке и Барање било је седам жена. Иронија историје учинила је да на сам дан заседања скупштине у Новом Саду умре Савка Суботић, једна од најзаслужнијих за излазак из сенке и жена с тог простора. Када су, током новембра 1918. у 211 изборних јединица на територији Бачке, Баната и Барање, бирани посланициза предстојећу Велику народну скупштину на којој ће се те области, неопозиво, присајединити Краљевини Србији, право гласа су, први пут у историји Европе, имале и жене. Штавише, њих седам – Милица Томић, Мара Малагурски, Анастасија Манојловић, Марија Јовановић, Олга Станковић, Катица Рајчић и Манда Сударевић – изабране су за посланице те скупштине. Био је то револуционаран демократски искорак у доба у којем су Енглескиње, Францускиње или Немице само сањале.
После пробоја Солунског фронта, уследиле су капитулације Централних сила и престанак постојања Аустро-Угарске био је питање дана. У новембру 1918. образован је Народни одбор Срба у Угарској, окупљен око идеје да сваки народ има право да одлучује о својој будућности. Планирано је одржавање избора за скупштину у коју би ушли представници српског народа у Угарској, као и других јужнословенских народа и свих осталих који подржавају улазак у заједничку државу са Србијом. Основани су и пододбори, које су чинили припадници свих политичких групација: радикали, демократе, социјалисти. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи заказана је за 25. новембар 1918. У Новом Саду. Изборни ред предвидео је 211 изборних јединица, право гласа за старије од 20 година, и мушкарце и жене, као и да се у на хиљаду становника бира један, а на 1500 – два посланика. Дана 24. новембра 1918. одржан је Збор на којем су посланици Срема одлучили о његовом присаједињењу Србији, а њихов представник Жарко Миладиновић присуствовао је и на Скупштини одржаној сутрадан у Новом Саду у Гранд хотелу.
На Велику народну скупштину у Новом Саду 25. новембра 1918. пристигло је 757 посланика. Тај понедељак је био прохладан, провејавала је суснежица. Све посланице из Суботице, као и већина највиђенијих Суботичана на скупштини одржаној у балској дворани Хотела „Гранд“ (касније Хотел „Слобода“, а сада „Војвођанска банка“, на Тргу Светозара Милетића), овековечени су на великој слици (3,20×200) Анастаса Боцарића, коју су финансирали суботички посланици на Великој народној скупштини. Слика је власништво Градског музеја у Суботици, на реверсу у Музеју Војводине у Новом Саду.
Одлуке Скупштине: Бачка, Барања и Банат се политички и привредно отцепљују од Аустро-Угарске и образују се Савет и Управа као привремени органи власти (до присједињења Краљевини Србији и, заједно с њом, будућој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Претходно, за време рата, одлукама Нишке (7. децембра 1914) и Крфске декларације (20. јула 1917), договорени су обриси те будуће заједничке државе Јужних Словена, која је проглашена у Београду 1. децембра 1918.
У очима већине становника дотадашње Јужне Угарске (Војводине), Краљевина Србија виђена је као једина будућност. Србија је одабрана због њеног века државности, јер је заслужна за победу Антанте и зато што је матица српског народа чији су представници чинили већину посланика.
Влада Краљевине Србије замољена је да заступа интересе тих крајева на Конференцији мира у Паризу, а предвиђена су и права мањинских народа који после разграничења на Версајској мировној конференцији остану ван граница своје земље. Изабрани су представници Велике скупштине за преговоре у Београду и Загребу: Јаша Томић и Блашко Рајић, Јован Манојловић и Васа Стајић. Јаша Томић свој став изразио је метафором: „Обући ћемо српску кошуљу и огртач Југословена“, док су демократе наступале с југословенског становишта.
Велика скупштина у Новом Саду заузима почасно место у историји и због тога што се међу њеним посланицима нашло и седам жена. Први пут у историји жене су оствариле не само право гласа, него и право учешћа у раду парламента!
Милица Томић (Нови Сад 1859 – Београд 1944) била је ћерка Светозара Милетића и супруга Јаше Томића. Родитељи су је упутили на школовање у Пешту и Беч, где је била одличан студент и објављивала књижевне радове. О њеном образовању сведочи и то што је, поред српског, говорила француски, енглески, немачки и мађарски језик. Политичке текстове објављивала је у очевој „Застави“ и те новине је 1885. донела у мираз Јаши Томићу, вођи радикалског крила Српске народне слободоумне странке. Године 1886. Милица је објавила брошуру Некоји „пријатељи“ Милетићеви. Тим текстом хтела је да се обрачуна с Мишом Димитријевићем и групом окупљеном око „Браника“ због начина на који су покушали да се дочепају „Заставе“ и због недоследног понашања у борби за програм Српске народне слободоумне странке. Димитријевић јој је одговорио брошуром Мало више светлости, а она њему новом: Извртање није светлост. Уследио је расцеп Српске народне слободоумне странке на: Либералну, Радикалну (Српску народну радикалну) и Нотабилитете (на чеку са др Михаилом Полит Десанчићем, Јашом Томићем и др Светиславом Касапиновићем.)
После раскола, старе несугласице нису нестале, нове су настале, а мржња, страсти и гнев су расли. Као што, уверљиво описујући ове дане и године, каже академик Василије Крестић: „Зло се морало догодити и десило се“. Миша Димитријевић докопао се писма које је Милица (тада Милетић) написала свом веренику Бранку Петровићу, правнику из Бечкерека и објавио га у „Бранику“. Хтео је да осрамоти Милицу, а Јашу Томића унизи као мужа, политичара и човека. Намера тог перфидног и аморалног чина била је да се „Застава“ отргне од радикала. Брачни пар Томић доспео је тако у жижу јавности. Увређен и бесан, Јаша Томић је 4. јануара 1890. на перону железничке станице у Новом Саду убио Мишу Димитријевића, убодом ножем у груди. Овај злочин у историји је упамћен као „туцинданска трагедија“. Туга и срамота ове несреће биле су праћене сукобима између оних који су бранили и оних који су нападали Томића. Први су се позивали на то да је бранио част своје жене, а међу другима био је и велики песник, преводилац, правник, политичар и публициста др Лаза Костић. По изласку из шестогодишњег затвора, Јашу Томића дочекало је, као хероја, пет хиљада жена. Супруг је подржавао Милицу и у њеном ангажовању око женског питања. Радила је на просвећивању жена, основала женску читаоницу „Посестриму“, потеклу из „Посела Српкиња“, залагала се за образовање жена са села, покренула добротворни фонд за болесне и сиромашне жене, а 1911. основала је часопис „Жена“. Овај часопис излазио је до 1914. и, потом, од 1918. до 1921. Претежни део чинили су текстови о породици, а кроз све њих провлачио се став да је друштво сувише патријархално и да је социјализација жене тек у повоју. Подржавајући грађанску породицу, „Жена“ је била и заговорник смањења женске преоптерећености и повећања женских права, односно исправљања неравноправности, неправде и недостојанственог положаја жене. Чак и ако се то не каже дословно, у „Жени“ је љубав виђена као један од путева до уважавања жене, а, насупрот томе, брак из користи је – осуђиван. Ту су, наравно, и савети за свакодневни живот: здравље, негу, вођење домаћинства, бављење децом, слободно време, као и праћење збивања на националном и међународном плану. Иако се бавила питањима образовања и запослења жена, њиховом психом, телом и правима у породици и друштву, „Жена“ је била не екстремно феминистички, него еманципаторски часопис.
Мара Ђорђевић Малагурски (20. децембар 1894-1971) рођена је у Суботици у угледној буњевачкој породици. Била је удата за Драгослава Ђорђевића, који је био професор у суботичкој гимназији, велики жупан, градоначелник Суботице и члан Сената Краљевине Југославије. Студирала је енглески језик у Лондону, а онда се посветила књижевном раду и 1926. објавила књигу Буњевачки обичаји у сликама. Наредне године основала је Буњевачку просветну матицу. Године 1933. први пут је у целости објављена њена приповетка „Вита Ђанина“ у збирци Вита Ђанина и друге приповетке из буњевачког живота. Исте године добила је награду Српске краљевске академије, а приповетка „Вита Ђанина“ добила је награду на конкурсу Друштва „Цвијета Зузорић“. Ова приповетка изазвала је посебну пажњу критичара и читалачке публике због, за то доба, нове теме која је била смештена у завичајни простор Маре Ђорђевић Малагурске и због новог језика (буњевачки говор са икавским изговором). Такође, наративни поступак разликовао се од књижевности писане у међуратном периоду на тлу Краљевине Југославије. Прича је дужег обима, у облику исказа у првом лицу једнине и сврстава се међу приповетке карактера. Ауторка приказује контраст између богатих и сиромашних становника буњевачког краја у првој деценији 20. века, пред Први светски рат, због чега се ово дело може сврстати и у социјалну књижевност. Године 1940. збирка је поново штампана, овог пута у Суботици и то латиницом. Тада је написала и дело Стара буњевачка народна ношња и вез, а 1941. године уредила је књигу Буњевка о Буњевцима. Посебну пажњу штампе изазвала је Марина драма Манда Војнићева, чија је премијера требало да се одржи у Народном позоришту 8. априла 1941. године. Због бомбардовања Београда 6. априла 1941. то се није догодило.
„Време“ и друге београдске новине извештавали су о стваралаштву Маре Малагурски Ђорђевић, па је њено име освануло у похвалним књижевним критикама 1928, 1929, у два наврата 1933, као и по томе што је била једна од тема предавања Анице Шаулић „Данашња књижевност југословенских жена“, одржаног у „Цвијети Зузорић“ 1937. Када је 1928. Добила награду „Цвијета Зузорић“ у жирију су били: Исидора Секулић, Аница Савић-Ребац, Богдан Поповић, Светислав Петровић и Тодор Манојловић. Критичари и публика доживљавали су је као озбиљну, зрелу, изграђену књижевницу, даровиту и са оригиналним стилом који спаја фолклор и традицију с модерним, носи и мир и страст, а емотивна стања дочарава без саосећања и сажаљења. Или, како је у свом предговору Мариној књизи написала Јелена Секулић-Ђервић, одликовали су је: „расни полет и женска нежност“. Владимир Бабић бавио се Мариним делом у својој књизи Наши писци III (1939). Посебну пажњу штампе изазвала је Марина драма Манда Војнићева, чија је премијера требало да се одржи у Народном позоришту 8. априла 1941. године. Због бомбардовања Београда 6. априла 1941. то се није догодило. Манда Војнићева је фолклорна драма чији сваки чин доноси по један буњевачки обичај и употпуњује причу о двоје људи који се воле. Режирао ју је Драгољуб Гошић.
Ни после рата интересовање за књижевни рад Маре Ђорђевић Малагурске није смањено. Године 1951. њену приповетку под насловом „Вита Ђанина“ издаје Просвета из Београда, а 1954. Буњевачка матица из Суботице објавила је целу збирку.
Још четири посланице биле су Суботичанке: Буњевке Катица Рајчић и Манда Сударевић и Српкиње Олга Станковић и Анастазија Манојловић.
Катица Рајчић је била удата за Александра Рајчића, заменика градоначелника Суботице, а сама се бавила писањем, скупљањем језичког и музичког блага и направиле је снимке буњевачких песама које је отпевала на Радио Београду.
Манда Сударевић, супруга др Врање Сударевића, лекара, великог жупана Суботице и посланика, члана Уставотворне скупштине СХС, била је чланица Добровољне задруге Буњевки и веома заслужна за обнову суботичке болнице после Првог светског рата. Манда Сударевић је, заједно с Маром Малагурски Ђорђевић, 1934. била у аудијенцији код краљице Марије Карађорђевић. Краљица је била одушевљена албумом рукотворина које су јој Манда и Мара донеле, па су јој Суботичанке приредиле још један поклон – буњевачке ношње израђене за владарку.
Олга Станковић, супруга Војислава Станковића, директора тадашње Хрватске земаљске банке у Суботици, који је и сам био посланик историјског заседања 1918, била је чланица суботичке Добровољне задруге Српкиња.
Анастазија – Таза Манојловић (Суботица, 1889 – Палић, 1974). Рођена је од оца Богдана Димитријевића, који је био градски финансијски саветник у Суботици 1918-1920. и мајке Христине рођене Радишић. Анастазијин супруг Душан Манојловић (1883-1941) студирао је права у Клужу и Пожуну (Братислава), а од 1920.-1921. постао је Велики жупан града Суботице и градски велики капетан – предстојник полиције. Дуго је био благајник Добровољне задруге Српкиња, па се може претпоставити да је и његова супруга Анастазија била активни члан Задруге. Из фирме „Ферум“, у којој је Душан био директор и акционар, изникле су Индустрија шинских возила „Братство“ Суботица Индустрија електромотора „Север“, и „Ливница“.
За добротворни рад, пре свега у међуратној добротворној организацији „Добро дело“ у Суботици, Анастазија Манојловић, добила је 1937.године орден Светог Саве В реда са реверсом и повељом, како видимо из документа Министарства социјалне политике и народног здравља од 27.октобра 1937.год. упућеног начелнику среза, у којем се тражи да се Канцеларија краљевских ордена у Београду, извести о уплати Анастасије Манојловић орденске таксе од 200 динара, а од управе града се тражи да се додела ордена обави на уобичајено свечани начин. Из овог документа сазнајемо да је била „потпредседница друштва „Добро дело“. На Палићу је постојала колонија избеглица из царске Русије. Њима је Анастазија на разне начине помагала, за шта је од њих добила велику резбарену плакету са текстом на руском језику. Свог оца Богдана је често спомињала као јако доброг, као и Краља Александра, због чијег убиства је знала више пута заплакати. Често је знала уздахнути: „Сзегенy Сандор киралy“ односно „Сирома краљ Александар“. Причала је да је одлазила на двор Карађорђевића и више пута певала пред краљем Александром. Када су код њених дворитеља долазили гости, била је врло радосна ако би затражили да им пева, било српске или мађарске песме, нарочито староградске. Добро је знала немачки, а мађарски је говорила добро као да јој је то био матерњи језик.
Анастазија и Душан Манојловић имали су две ћерке, Иванку и Јелисавету, а Анастазија је веома волела и Богдана, сина њене сестре Меланије.
Марија Јовановић (1853-1939), девојачко Бараковић, рођена је у Бегечу на Дунаву. Удавала се три пута: за Николу Стојаковића у Бачку Паланку, за велепоседника Васу Радосављевића из Томашевца и за чувеног издавача Каменка Јовановића.
Била је активна и као одборница. На Скупштини Задруге Српкиња, одржаној 4. фебруара 1907, Марија је као одборница поднела извештај о Раденичкој (Занатској) школи, коју је Задруга основала 1903. А на Главној скупштини од 28. фебруара 1909. пречасни г. Душан Радуловић поднео је Извештај о раду Раденичке школе, о њеном напредовању, што је била заслуга ревносних одборница и врсног управитеља, као и добротвора пок. Васе и Драге Радосављевић, које је уписала Марија Радосављевић (10 000 круна).
Трећи пут се удала 1911. за чувеног издавача Каменка Јовановића. Каменку је ово био други брак. Јовановић је тада имао 69. година поново оженио, а Марија је била једанаест година млађа и надживела га је двадесет три године. Браћа Јовановић помагали су цело Српство, а две куће у Панчеву оставили су на располагање Црквеној општини као закладу која би требало да ступи на снагу после смти њихових супруга Софије и Марије. Завештаоци су оставили аманет да да се ове куће не смеју продати, него да се употребе за смештај српских културних установа: Панчевачког српског црквеног певачког друштва, Српске читаонице и Јавне књижнице српске (Црквене библиотеке). Када је фебруара 1939. умрла Марија Јовановић, Политика је извештавала да је вредност ових задужбина око 10 милиона динара и да су Јовановићи помагали српску владу 1912.
За време Првог светског рата, док је Павле био заточен у Араду, Каменко и Марија нашли су се у Бечу, 1915. године, са још једним брачним паром и одатле су писали писма др Светиславу Касапиновићу. Каменко је умро 13. октобра 1916. и није дочекао да види српско уједињење коме је посветио сав свој рад. Његов брат Павле умро је дванаест година касније, на Митровдан 1928, његова жена Софија 25. јула 1938, а Марија Каменка Јовановића 20. фебруара 1939.
После Првог светског рата, у новој држави, два дана, 19. и 20. фебруара 1919, трајала је забава са игранком, за коју су позиви упућени мајору Петру Арачићу, капетану прве класе и начелнику штаба 1. пешадијске бригаде Моравске дивизије који је командовао 1. батаљоном 2. пешадијског пука кнеза Михаила, који је ушао са српским трупама 9. новембра 1918. у Панчеву и пуковнику Ристићу, команданту бригаде, који је одредио ком. Арачића да пређе са батаљоном Дунав и ослободи Панчево. Говорио је др Тома Павловић, који је такође учествовао у ослобођењу Панчева новембра 1918. Добротворне прилоге дали су: др Стеван Смедеревац 30 круна, Гига Стојнов 30 круна, Јеврејска женска задруга 20 круна, М. Томандл 20 круна, Милутин Бикар 50 круна, Марија Јовановић 100 круна.
