Проф. др Владимир Вукашиновић: Крвоточива

Драга браћо и сестре, ево још једног чуда Господњег, ево још једног великог дела Божијег, које је Господ учинио крајевима своје хаљине, скутима своје одеће и зауставио једну трагедију, не само реку крви него реку бола, трауме и срамоте. У овом чуду излечења крвоточиве жене, као и у сваком чуду, сусреле су се две стварности – Божија сила, која лечи, и људска вера, која отвара простор у нама да будемо излечени.

Бог може и хоће да излечи свако болесно људско биће. Није да Бог лечи једнога што га више воли, а другога не лечи што га мање воли. Уопште се на том нивоу не одвија драма излечења, него се она одвија на другом нивоу – на нивоу вере. Чудо никада није ствар насиља. Чудо је ствар сусрета људске слободе и вере с Божијом љубављу. У Јеванђељу стоји записано да је Господ најмање чуда учинио у свом родном месту јер су га тамо знали од детињства. Син дрводељин, говорили су. Како би сад он могао да буде баш тај? Тако су затворили простор за Божије чудо. Наравно, Господ зна шта је за нас добро и шта је најбоље за нас. Понеки пут због разлога нашег спасења он затвори врата излечења. Али се најчешће све то одиграва у простору наше вере.

Колико смо пута слушали овде да је Господ излечио од ове или оне болести увек на основу вере: „Иди, вера твоја спасла те је“, „Иди и не греши више“, „Иди и веруј“. То су те речи које увек прате излечење. Погледајмо сада овај конкретни пример. Увек се треба вратити у време у којем се збио неки догађај и у место на којем се то одиграло. Ово је било пре двадесет векова у Палестини, где је ову жену ухватила врло незгодна болест. Незгодна зато што исцрпљује, зато што узима снагу, енергију и живот, незгодна зато што је хигијенски компликована. То је време древно, када нису постојали начини на које би се то другачије решило. Незгодна је зато што таква жена није смела да се појављује на јавним местима. Такав је био јеврејски закон – нико није смео да је дотакне, била је искључена из друштва, дванаест година била је у некој самици сазданој од невидљивих решетака.. Жена која је имала течење крви сматрана је нечистом код Јевреја и није имала право на друштвени живот. Таква једна несрећница дванаест је година живела у безнађу. Када неко има неку хроничну болест – сви то знамо – нада се да ће она проћи, труди се, покушава свашта, али ако она траје годину, две, пет, шест, десет, дванаест, најхрабрији међу нама некако ће изгубити снагу и енергију и суочиће се с разочарењем, депресијом, тугом, невољношћу, а окружени смо толиким лекарима и медицинским средствима. А замислите оно време! То је било апсолутно безнађе. У том безнађу та жена је чула да се појавио неко ко чини нешто дотад невиђено: онај који је био слеп од рођења прогледао је, онај који је лежао парализован устаје и хода, они које је начела страшна болест губе бивају очишћени, па је помислила да ће ту негде бити места и за њу. Поверовала је у то и дошла је. Она није тражила да разговара са Христом, није тражила да му изнесе свој проблем, није тражила његову реч, ни његов поглед, ни његов додир, ништа. Она толико верује да ће само ако га се дотакне бити излечена. И она га дотиче, чак не њега самог, него крај његове хаљине и бива излечена. Господ је то осетио и питао ју је ко је она. Жена је дошла, клекла је пред њега и признала му шта се десило. А он њој не каже да иде и да не греши више. Њој каже: „Иди, вера твоја спасла те је.“

Болести су најчешће последица наших погрешних поступака, наших грехова. Нису оне то увек – некад су ту да нас доврше као људе, до доврше процес нашег сазревања. Ми који смо овде, од првог до последњег, имамо разне болести и можемо да се питамо како и ми да се дотакнемо те хаљине, па да се и ми излечимо. И да ли је то неправедно према нама? Јесте она патила дванаест година, али је имала шансу да га види, а ми немамо. Сада ту долази стварност вере, а она гласи овако: Христос нам је, када се вазнео на небо и сео с десне стране Бога и Оца, ипак оставио могућност да га и ми дотакнемо, да га и ми видимо, да га и ми чујемо, и да се ми хранимо његовим Телом и његовом Крвљу. Та могућност је у Цркви. Црква, молитве Цркве, свете тајне Цркве, крштење, миропомазање, покајање, брак и највише тајна евхаристије, јесу места и начини на којима и којима можемо да га дотакнемо. Када целивамо свето Јеванђеље, када целивамо крст, икону, кад дођемо у храм, када нам се читају молитве, када се исповедамо и покајемо, када се причестимо – све су то начини на које га се дотичемо. И не само што га се дотакнемо него он и улази у нас, и постаје део нас, и ми постајемо део њега. Ако то радимо с делом вере коју је ова жена имала, и ми можемо да будемо излечени од наших знаних и незнаних, видљивих и невидљивих болести.

Нису болести само оно што разара наше тело, него су болести и оно што разара наш дух, нашу унутрашњост: страсти, погрешна усмерења, рђаве навике. Све су то болести које треба да буду излечене и све оне извлаче снагу из нас онако како је крв извлачила снагу из ове жене. Када неки грех дуго понављамо и годинама нешто лоше радимо, то нас исцрпљује, извлачи нам унутрашњу снагу и енергију. Ако престанемо с тим грехом, онда та снага и енергија остају у нама и можемо да се усмеримо ка Богу и ка служењу Богу. Зато, браћо и сестре, да имамо ту веру! Не треба ту ни Јерусалим, ни Света Гора; лепо је тамо ићи и то видети, али ако имаш веру, праву веру, велику веру и ако с том вером целиваш најскромнију икону у најскромнијем храму, ако с том вером дођеш да се причестиш код најскромнијег свештеника у парохијској цркви, и теби ће престати крвотечење и ти ћеш бити излечена од дванаест година муке и невоље.

Да је Господ сада овде и да нас све пита: „А имате ли ви такву веру?“, могли бисмо да му кажемо прво: „Верујемо, Господе, помози нашем неверју!“ и друго: „Господе, дометни нам вере!“ Амин.