Душанка (Шопово, Лукач) Бојанић рођена 1927. године у Бањој Луци  а преминула 2004. године. Дипломирала Оријенталу филологију 1950. на Филозофском факултету у Београду. Прије тога радила је као асистент у Оријенталном институту у Сарајеву у периоду од 1950. до 1952. године, Фолклорном институту у Скопљу 1952-’53, Институту за националну историју у Скопљу 1953-1955. и лектор за турски језик на Филозофском факултету у Скопљу од 1955. до 1961. године. Године 1961. докторирала је са тезом Карпошев покрети и извори за његово изучавање (необјављено). Радила је у Војном музеју, у САНУ , затим на Филозофском факултету у Београду – Одсјек за Оријенталну филологију . Бавила се проучавањем XV и XVI вијека и Србима под турском влашћу, о османској дипломатици и издавању грађе и дефтерима. Поред тога, показивала је велика интересовања за поезију, етнологију и културни утицај.

Расправа Мустај Челебија писар Царског дивана и дубровачке књиге диванског архива проф. Лукач-Бојанић из које сазнајемо да се у Државном архиву Дубровника налази писмо из 1649. године на турском језику упућено Дубровачкој влади чији је аутор Мустафа Челебија, писар Царског дивана. Ово писмо има велику вриједност, писано пријатељски са начелима османске куртоазије. Уз писмо стоји и превод који је начинио познаник Мустафе – драгоман из службе Дубровачке републике. Аутор говори да се из писма сазнаје да је Мустафа Челебија 1649. године као писар Царског дивана примао поклоне од Дубровачке републике, те да је у тајности сарађивао са дубровачким поклисарима, који су доносили харач у престоницу а Челебија их је саветовао и давао им информације. Такође се у писмима залаже за драгомана који му је био близак, вероватно због познавања турског језика. Заправо, Мустафа Челебија или како су га Дубровчани називали – Мустај био је писар Царског дивана, чувао је дубровачке књиге и дефтере, бринуо се о привилегијама које су османски владари додељивали Дубровчанима. Писарски посао је била насљедна функција и прелазила је са оца на сина али у овом случају се завршила са Мустајем јер је око 1666. изгубио свог јединог сина.

Даље, проф. Лукач-Бојанић каже да Јакета Палмотић, поклисар,  у свом епу говори о томе али такође каже и то да  је Мустај Челебија „добар слуга дубровачке владе и да осећа према њој склоност“. Палмотић је вероватно био огорчен на Мустаја због штете коју је писар нанео дубровачким поклисарима јер је у Кандијски поход понео дубровачке књиге, а без њих се нису могле обновити старе заклетве. Тачније, без увида у дубровачке дефтере нису се издавале копије докумената и нису се могли обновити стари документи. Тако је 1666. године Јакета Палмотић хтио да обнови заповјест којом се дозвољава извоз стоке у Османско царство за потребе Дубровника, али није могао.

У расправи се каже да је истраживањем књига Царске канцеларије из Архива Председништа владе Турске у Истанбулу утврђен број књига Мустаја Челебије као и то да га је Јакета Палмотић неправедно оптужио. Ова истраживања имају теоретски значај, за рад на османској дипломатици и  практични, за архивска истраживања дубровачко-турских односа. Из описа фондова споменутог Архива сазнаје се и из ове расправе проф. Лукач Бојанић да се ту чува група „дубровачких дефетера“ од 1604. до 1806. године. Они представљају обимне серије царских књига у којима се заводе документи издати другим државама. Неке од познатих држава којима су документи издавани су: Дубровник, Француска, Велика Британија, Холандија, Италија, Иран, Аустро-Угарска, Црна Гора, Русија, Србија, Грчка, Венеција. На основу овог прегледа проф. Лукач-Бојанић сазнаје да је најстарија књига аустријских дефтера који почињу годином 1567. Иако дефтери почињу том годином, сви остали документи у њему потичу из 1699. године што значи да су дубровачки дефтери старији од аустријских и да спадају у групу Иностраних дефтера.

Инострани дефтери су прворазредни извор за дипломатску историју Османског царства  и свих држава које су са њом имале дипломатске и конзулске односе. Занимљиво је да османска канцеларија није водила дефтере прије XVII вијека и њихово увођење представља модернизацију и прекретницу у административним и иностраним пословима. Дубровачки дефтери нису сачувани у цјелини а постојећи чине групу од девет дефтера, док су извесни само дубровачки и венецијански дефтери, наводи аутор.

Први дефтер почиње документом из 1604. годином док други дефтер садржи документа у периоду од 1628-1646. године и био је намењен само дубровачким актима. Овај дефтер се састоји из два дела: први дио чине најзначајнија дела а други део дефтера садржи заповјести по хронолошком редоследу и дели се у девет група.

Затим, аутор ове расправе наводи и  Дубровенедички дефтер 4 и број 15/3 гдје је исписано првих 5 страна, затим су послије празних страна исписане стране од 45 до 123. Перод који обухвата је од 1547. до 1663. године и надовезује се на претходни дефтер. Приликом вођења овог дефтера Мустај Челебија се користио искуством претходника и извршена је подјела докумената по хронолошком редоследу. Прве 44 стране документа су најзначајније. А од 45 стране води акта по хронолошком реду, од 1647. па до 1663. године. Дефтери који обухватају овај период нису сачувани.
Аутор ове расправе говори како постоји једна група дефтера који се зову дубровачки а ипак по садржају су венецијанскиДубровенедичке  капитулације број 1 и 16/4 за период од 1669-1796. Особености овог дефтера су кратки наслови над бератима, нарочито конзулским и дипломатским. Из исте групе проистичу и дефери аката о разграничењу са Венецијом број 5 а има и број 17/5, он садржи акта о разграничењу Османског царства и Венеције у Мореји 1701. затим акта о разграничењу Османског царства и Аустрије на бази Карловачког мира из 1701.  као и акта о разграничењу Османског царства и Венеције на бази Карловачког мира на страни Даламције такође из 1701. године.

Дубровачки дефтер број 7 са бројем 19/7 има 62 пагиниране и густо исписане стране, садржи документа од 1779 до 1805. године. Овај дефтер вођен је по поглављима а поглавља садрже датуме ступања на дужност реис-ефендије и великог везира. То су, како каже проф. Душанка Лукач-Бојанић углавном берати за дубровачке трговце и дозволе за бродове дубровачких капетана, затим односи се и на харач, откуп и увоз стоке и слично.  Дубровачки дефтер 8 са бројевима 20/8 и 9 садржи документе од 1788 до 1808. године. Има 132 пагиниране и густо исписане стране, за заповјестима вођеним по поглављима.

Другу групу дефтера чине Венецијански капитулари  број 6 и 18/6 и он је по броју докумената најобимнији. Садржи 386 страна, пагинираних и густо исписаних докумената о венецијанској трговини у Османском царству и о конзуларним пословима од 1718 до 1775. године. Посљедњи Венецијански дефтер број 9 са бројем 21/9 и број 8 и он је у ствари дубровачки дефтер. Каже се да има 19 исписаних страна од 1802-1807. године и садржи дозволе за посаду дубровачких капетана  и заповјести турских царинских власти.

 

Прегледом дубровачких и венецијанских дефтера проф. Душанка долази до сазнања да су и дубровачки и венецијански дефтери почели да се воде у канцеларијама Царског дивана од почетка XVII вијека. Први сачуван дефтер ове групе јесте дубровачко-венецијански дефтер, док су сви остали или дубровачки или венецијански. Ови дефтери су архивски сређивани од XIX или XX века. Такође, закључује да су ови дефтери вођени уредно и систематски. Документи су навођени in extensо, са мањим скраћеницама и мањим изводима, постоје наводи о броју и датуму издатих копија, такође постоје и абревијатуре док су маргине ријетке, као и у Mühimme Defteri. Једина потешкоћа, како се наводи,  јесте то што се ови дефтери нису успјели очувати.  Разлог томе треба тражити у ратним походима будући да је обичај везира био да када иде у поход носи инострани дефтер да би га по потреби на лицу места могао користити. Инострани дефтери су се носили у походе све до 1769. године када је велики везир наредио да се сви дефтери и ахднаме препишу и да се примерци оставе на двору као замена оригиналу.
По наводима проф. Лукач-Бојанић, постојале су у Дубровачким дефтерима три врсте владарских докумената: ахднаме, заповјести и берати и сви су били правни акти и објављивани на захтјев Дубровачке републике. Ахднама или „клетовна књига“ како су је називали Дубровчани је међународни уговор између равноправних странака али у случају Дубровника била је феудални уговор између сизирена и вазала о обавезама и правилима. Заповјестима су се регулисали односи између Османског царства и Дубровачке републике који су се заснивали на одредбама ахднама. Њих је доносио султан лично или Царски диван у султаново име. Берати су султанови укази, издавали се у Царској канцеларији дубровачким  поклисарима, драгоманима, трговцима, католичким свештеницима. Берат чини име, служба, звање, место гдје живи онај коме се издаје берат, његове привилегије и зашто се некоме издаје берат. Берати су се обнављали приликом промене на власти.

 

Драгана Рисовић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име