Драга браћо и сестре, данас смо чули одломак из Јеванђеља које је написао Свети апостол и јеванђелиста Лука. То је одломак који нас можда својом темом и садржином помало збуњује зато што смо научили, зато што смо навикли да на богослужењима учествујемо углавном недељом и празником или у нека света времена, када се догађаји описани у Јеванђељу поклапају са оним што се тога дана празнује. Видели сте да је овде реч о догађајима који се тичу Великог четвртка, на првом месту установљења Свете литургије, ове службе коју служимо. Господ је на први Велики четвртак у Јерусалиму, у кући домаћина коме је послао ученике своје, служио прву Литургију, установио ју је и сачинио. Предао нам је Литургију да је служимо у његов спомен до свршетка века, а када се ова земља преобрази, када се обесмрти и заврши своју егзистенцију, на овај начин и даље ће се служити Литургија, јер она није нешто што се тиче само овога света и овога живота, већ је суштински садржај садашњега и будућега живота.
Литургија је наш однос, наша заједница, наш љубавни сусрет с Господом и нама самима. У њој се хранимо, једемо и пијемо храну живота, храну бесмртности – Тело и Крв Христову. Данас смо овде чули како се то први пут десило. Два разлога постоје за то што се данас чита ова перикопа. Поред празничног недељног ритма, постоји и други ритам читања светих Јеванђеља, који се тиче радних дана, и она се ту читају редом. Смисао свега тога јесте да се прочита Свето Писмо током богослужбене године. Када је прављен поредак богослужења – типик или устав – он је првенствено био намењен монашким заједницама, у којима се вршио целокупан круг богослужења. Монах би, присуствујући богослужењу током годину дана, све чуо, зближио би се с текстом и научио би га. Такође, ово се читање поклапа с нашим временом јер Црква на почетку Свете четрдесетнице својој верној деци увек показује циљ поста. У следећу недељу служи се веома важно богослужење – вечерње праштања. На крају те службе певају се црквене песме које се певају на сам Ускрс, пасхалне стихире, и у том тренутку тражимо опроштај једни од других. То је установљено како би Црква показала да је извор, смисао, разлог и срце узајамног праштања Христово васкрсење. Када је Бог Отац Духом Светим подигао Христа из мртвих, онда се Бог измирио са човеком и човек се измирио са својим назначењем. Смрт као највећи непријатељ, извор немира, зло и грех – све је побеђено. Зато нам Господ каже: „Због мог васкрсења ви ћете сада проћи кроз духовна страдања за време поста.“ Да нас охрабри, да нам дâ снагу, да нам дâ визију, зато нам даје да слушамо о овим великим догађајима који ће се богослужбено прослављати тек последње, Страдалне седмице.
Веома је важно ово што је Христос рекао: „И узевши хлеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завет у крви мојој, која се за вас излива.“ Касније ћете у Литургији чути исте те речи. То значи да је Црква узела те речи Божије, ставила их у ову свету службу и показала верном народу тај свештени бескрајни континуитет. Откад нам је Господ први пут пружио чашу и овај тањир с хлебом, телом својим, до дана данашњег то је једна иста чаша и то је један исти хлеб. Данас видите мене како служим ову службу. Али је не служим ја. Само позајмљујем своје биће, своје тело, своје руке, глас, стајање, говорење Господу. Речи које изговарам он говори кроз мене, кроз сваког свештеника. Он је тај који претвара вино и хлеб у Тело и Крв своју, он је тај који вас причешћује, он је тај који вас освећује. Смисао свештенства јесте само у том позајмљивању бића, тела и свега што имамо Господу да би он кроз нас делао. Он је тај који крштава. Зато се љуби рука свештенику. Нико не љуби руку том човеку као њему. Ту се љуби она рука кроз коју рука Господња благосиља и освећује. То је велика тајна вере и велика тајна Цркве. То што Дух Свети сиђе на нас и од нас, обичних људи, направи нешто сасвим друго, чудесно.
Ви који сте данас овде сабрани чините Христа присутним. Чим дођемо на Свету литургију и станемо у храму, више нисмо Милица, Ненад, Петар, него сви заједно чинимо Христа. Свако богослужење он врши. Епископ или свештеник ту буде као глава, а народ је тело Христово. Када бисмо имали развијене духовне очи, видели бисмо како смо сви сада повезани као у дечјој слагалици. Тако се ми уклопимо и Господ је ту, с нама. Том Господу, који нам је, недостојнима, тако велику светињу даровао, нека је свака слава, част и поклоњење с беспочетним његовим Оцем и Пресветим и Благим и Животворним његовим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.
Протојереј – ставрофор проф др Владимир Вукашиновић
