Draga braćo i sestre, danas smo čuli odlomak iz Jevanđelja koje je napisao Sveti apostol i jevanđelista Luka. To je odlomak koji nas možda svojom temom i sadržinom pomalo zbunjuje zato što smo naučili, zato što smo navikli da na bogosluženjima učestvujemo uglavnom nedeljom i praznikom ili u neka sveta vremena, kada se događaji opisani u Jevanđelju poklapaju sa onim što se toga dana praznuje. Videli ste da je ovde reč o događajima koji se tiču Velikog četvrtka, na prvom mestu ustanovljenja Svete liturgije, ove službe koju služimo. Gospod je na prvi Veliki četvrtak u Jerusalimu, u kući domaćina kome je poslao učenike svoje, služio prvu Liturgiju, ustanovio ju je i sačinio. Predao nam je Liturgiju da je služimo u njegov spomen do svršetka veka, a kada se ova zemlja preobrazi, kada se obesmrti i završi svoju egzistenciju, na ovaj način i dalje će se služiti Liturgija, jer ona nije nešto što se tiče samo ovoga sveta i ovoga života, već je suštinski sadržaj sadašnjega i budućega života.

Liturgija je naš odnos, naša zajednica, naš ljubavni susret s Gospodom i nama samima. U njoj se hranimo, jedemo i pijemo hranu života, hranu besmrtnosti – Telo i Krv Hristovu. Danas smo ovde čuli kako se to prvi put desilo. Dva razloga postoje za to što se danas čita ova perikopa. Pored prazničnog nedeljnog ritma, postoji i drugi ritam čitanja svetih Jevanđelja, koji se tiče radnih dana, i ona se tu čitaju redom. Smisao svega toga jeste da se pročita Sveto Pismo tokom bogoslužbene godine. Kada je pravljen poredak bogosluženja – tipik ili ustav – on je prvenstveno bio namenjen monaškim zajednicama, u kojima se vršio celokupan krug bogosluženja. Monah bi, prisustvujući bogosluženju tokom godinu dana, sve čuo, zbližio bi se s tekstom i naučio bi ga. Takođe, ovo se čitanje poklapa s našim vremenom jer Crkva na početku Svete četrdesetnice svojoj vernoj deci uvek pokazuje cilj posta. U sledeću nedelju služi se veoma važno bogosluženje – večernje praštanja. Na kraju te službe pevaju se crkvene pesme koje se pevaju na sam Uskrs, pashalne stihire, i u tom trenutku tražimo oproštaj jedni od drugih. To je ustanovljeno kako bi Crkva pokazala da je izvor, smisao, razlog i srce uzajamnog praštanja Hristovo vaskrsenje. Kada je Bog Otac Duhom Svetim podigao Hrista iz mrtvih, onda se Bog izmirio sa čovekom i čovek se izmirio sa svojim naznačenjem. Smrt kao najveći neprijatelj, izvor nemira, zlo i greh – sve je pobeđeno. Zato nam Gospod kaže: „Zbog mog vaskrsenja vi ćete sada proći kroz duhovna stradanja za vreme posta.“ Da nas ohrabri, da nam dâ snagu, da nam dâ viziju, zato nam daje da slušamo o ovim velikim događajima koji će se bogoslužbeno proslavljati tek poslednje, Stradalne sedmice.

Veoma je važno ovo što je Hristos rekao: „I uzevši hleb zablagodari, prelomi ga i dade im govoreći: Ovo je telo moje koje se daje za vas; ovo činite za moj spomen. A tako i čašu po večeri, govoreći: Ova je čaša Novi Zavet u krvi mojoj, koja se za vas izliva.“ Kasnije ćete u Liturgiji čuti iste te reči. To znači da je Crkva uzela te reči Božije, stavila ih u ovu svetu službu i pokazala vernom narodu taj svešteni beskrajni kontinuitet. Otkad nam je Gospod prvi put pružio čašu i ovaj tanjir s hlebom, telom svojim, do dana današnjeg to je jedna ista čaša i to je jedan isti hleb. Danas vidite mene kako služim ovu službu. Ali je ne služim ja. Samo pozajmljujem svoje biće, svoje telo, svoje ruke, glas, stajanje, govorenje Gospodu. Reči koje izgovaram on govori kroz mene, kroz svakog sveštenika. On je taj koji pretvara vino i hleb u Telo i Krv svoju, on je taj koji vas pričešćuje, on je taj koji vas osvećuje. Smisao sveštenstva jeste samo u tom pozajmljivanju bića, tela i svega što imamo Gospodu da bi on kroz nas delao. On je taj koji krštava. Zato se ljubi ruka svešteniku. Niko ne ljubi ruku tom čoveku kao njemu. Tu se ljubi ona ruka kroz koju ruka Gospodnja blagosilja i osvećuje. To je velika tajna vere i velika tajna Crkve. To što Duh Sveti siđe na nas i od nas, običnih ljudi, napravi nešto sasvim drugo, čudesno.

Vi koji ste danas ovde sabrani činite Hrista prisutnim. Čim dođemo na Svetu liturgiju i stanemo u hramu, više nismo Milica, Nenad, Petar, nego svi zajedno činimo Hrista. Svako bogosluženje on vrši. Episkop ili sveštenik tu bude kao glava, a narod je telo Hristovo. Kada bismo imali razvijene duhovne oči, videli bismo kako smo svi sada povezani kao u dečjoj slagalici. Tako se mi uklopimo i Gospod je tu, s nama. Tom Gospodu, koji nam je, nedostojnima, tako veliku svetinju darovao, neka je svaka slava, čast i poklonjenje s bespočetnim njegovim Ocem i Presvetim i Blagim i Životvornim njegovim Duhom sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Protojerej – stavrofor prof dr Vladimir Vukašinović

 

 

 

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime