13. јула у Петроварадину обележена је храмовна слава и прослављена стогодишњица од настанка храма посвећеног Светом апостолу Павлу. Свету Литургију служио је епископ Василије сремски уз саслужење свештенства епархије Сремске и присуство верног народа. Старешина Храма Протонамесник Благоје Катић одликован је чином Протојереја.
Православна црква Св. апостола Павла налази се у подграђу Петроварадинске тврђаве у североисточном крилу Војне болнице. На месту данашње цркве се у другој половини 18 века налазила мала војна капела, а дозволу за њу је тражио митрополит ПавлеНенадовић. Она је улазила у састав Војне болнице према Београдској капији, да би се крајем 19 века нашла на супротној страни. Године 1895 званично је освећена и посвећена српској светитељки Светој Мајци Ангелини ( деспотици Бранковић), док је торањ са крстом, у којем је било једно звоно, освећен 1896. године. Први војни свештеник ове цркве је био крушедолски јеромонах Герман Бошковић.
У оквиру Војне болнице је после уједињења СПЦ саграђена је 1922. за потребе пука војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца већа болничка црква и посвећена је Ваведењу Пресвете Богородице. Цркву је освештао Патријарх уједињене Српске Православне Цркве Димитрије. Исте године је и краљ Александар Карађорђевић
током своје посете Петроварадину, цркви поклонио звоно на којем стоји натпис „Српском православном народу Петроварадина при храму Ваведења Пресвете Богородице, на дар, Александар Први.“. При сређивању архиве нашег храма
нашли смо занимљиви податак да су кумови овог храма били Ленка и њен брат Гедеон Дунђерски. Црква је обављала функцију до Другог светског рата. Након рата национализацијом црквене имовине ова зграда је претворена у магацин медецинског отпада Војне болнице у Петроварадину. Тада је храм скроз растурен.
Оно што нису побацали,нзапалили, решили су да продају. Постоји сведочанство да су три звона скинута са звоника и окачена испред храма на липу у порти. Тако су звона стајала неколико година. У Војној болници се лечио један свештеник из Владимираца код Шапца. Шетајући парком видео је обешена звона. Почео је да се распитује одакле су звона и шта планирају са њима? Рекли су му да хоће да продају звона или да
их претопе. Свештених је питао за цену, а они су му рекли :“ два балона ракије и једно прасе донеси и звона су твоја“. Свештеник је јавио у Владимирце да спреме
и донесу оно што су тражили. Звона су намонтринана на цркву у Владимирцима. Четрдесет година касније петроварадински свештеник прота Божа Совиљ одлази на сахрану једне парохијанке која се удала у Владимирце. Када је поворка пролазила поред храма у Владимирцима према гробљу, звонила су звона. Прота је питао
тадашњег свештеника „ко вам је лио звона? Баш имају леп звук“. Свештеник који је скоро дошао на парохију у Владимирце рекао му је „ма то су звоне из
неког места у Војводини негде код Новог Сада. Мислим да је Петроварадин у питању“. Када су завршили сахрану прота Божа је питао да ли може да се попне на
звоник да види звона? Попевши се на звоник прота је са највећег
звона обрисао руком прашину и угледао натпис:
„Српском православном народу Петроварадина при храму Ваведења Пресвете Богородице, на дар, Александар Први.“ Тако су петроварадинска звона после
40 година враћена у свој храм где и припадају. Данас се мора споменути да су тадашње комунистичке власти имале план да се овај храм претвори у јавни тоалет.
Једини који су се супроставили овој идеји и одбранили храм су два радника при ВМЦ-у Јулија Галањи(мађарица) и Јанко Мелак ( словак).
Тек залагањем епископа сремског Василија и припадника Војномедецинског центра у Петроварадину црква је враћена првобитној намени.
