„Душа је претежнија од јела и тело од одела.”
(Лк. 12;23)
„И не бојте се оних који убијају тело, а душу
не могу убити; него се бојте Оног који може
и душу и тело погубити у паклу.” (Мт.10;28)
У самом средишту живокиптећег утврђења, живео је мрав, који је жарко желео да постане војник. Али, жеља никако да му се и оствари! Јер, сваки пут када би војска дошла по нове регруте, њега би, неким случајем, регрутација обишла. И он је због тога силно тужио.
Видећи га тако невеселог, његов најбољи пријатељ, који је, попут њега, и сам припадао краљичиној гарди, приђе му и рече:
– Пријатељу, чему такво лице?! Каквом си га то тешком бригом нагрдио?
И тужни мрав му повери своју муку.
– Волео бих да, уместо што дадиљам будуће војнике, и ја сам постанем један од њих.
А пријатељ мрав га погледа у чуду.
– Зар лудујеш? Шта ти, бре, фали? Уживаш, једеш, пијеш и ни о чему се не премишљаш… Краљица ти, море, из руке једе; сва је у милости твојој! За чега те, за име света, такве ругобе од мисли смућују? Они горе сањају о оваквом животу, а ти га одбацујеш. Прођи се глупости!
Међутим, уместо да утеши, његов савет само појача мрављу сету и он не издржа, већ узврати:
– Оно што теби представља сласт и ужитак, за мене је и без укуса и без мириса; тек пуко мртвило и бесцење, од кога оба копнимо. А стицати у боју, е, мој пријатељу, не само да добија на цени, већ завређује и поштовање! И живота је вредно искуство!
Занети причом, они не приметише како их из прикрајка мотре краљичине топле очи.
Пришавши им и погледавши свог тужног послушника, она му се обрати речима:
– Усправи, војниче, своје срце! Од данас ја гарантујем за тебе!
И од тог дана, на његову радост, свршише мрављи снови о војсци, а отпочеше времена војничког живота.
* * *
Нажалост, данашња најчешћа и најраспрострањенија болест, боље речено – пошаст човечанства, јесте уздизање телесног и материјалног над духовним. Тиме само допуњујемо меру оних отаца, са којима заједно саливамо оно исто златно теле, око којег „… поседа народ, те једоше и пише, а после усташе да играју.” (2.Мој.32;6) Но, како они завршише, могло би и нас задесити, да „погибе народа у онај дан до три хиљаде људи.” (2.Мој.32;28) „А ово бише угледи нама, да ми не желимо зала, као и они што желеше.” (1.Кор.10;6) И зато, док још, може-бити, имамо времена, приљубимо к срцу прво Христове речи: „… Гледајте и чувајте се од лакомства, јер нико не живи оним што је сувише богат.” (Лк.12;15), а потом и наук Светог Апостола Павла, који каже: „Само живите као што се пристоји јеванђељу Христову, да вас видим кад дођем или ако вам не дођем да чујем за вас да стојите у једном духу и једнодушно борите се за веру јеванђеља… Јер се вама дарова, Христа ради, не само да Га верујете него и да страдате за Њ. Имајући ону исту борбу какву у мени видесте и сад чујете за мене.” (Фил.1;27,29-30)
Извор: Све у причама бива
