Сваки човек прави извесне грешке независно од узраста, породичног и социјалног положаја и материјалног благостања. Ако је некоме удобно да носи ружичасте наочаре одређене диоптрије, искривљеног схватања ствари, ружичасте или црне – зашто му сметати? Несрећа је у томе што је реалност нешто друго! Ако би човек који прелази улицу ставио наочаре које погрешно приказују светлост или погрешно одмеравају простор и растојање, могао би да страда. Људи који на овај начин погрешно перципирају реалност око себе могу се упоредити са пијанцима. Они су у свом доживљају, у свом свету. Зато је бесмислено заменити наочаре другим паром, већ их треба скинути и посматрати свет јасно. Реалност се динамично мења и човек треба да јој се прилагођава и да се и сам мења.
Сви људи желе сигурност. Стога прихватају нереалне смернице са стране, да поједноставе живот и да што мање мисле. једини начин да се разбију погрешне смернице јесте да се промишља и анализира. Такође, неопходна су многа знања, као и да се учимо да признамо неистинитост неких својих уверења и представа о реалности.
Ако не желиш да будеш обманут, да служиш некоме као трчкарало, или да се са тобом играју као са марионетом, треба да уложиш труда да уложиш и напора како би се разумеле ствари. То тражи улагање времена и снаге, за шта многи нису спремни. Лењост и гордост чине човека робом искривљених представа. Када би се човек запутио у непознату шуму, која се може упоредити са светом у коме живимо, требало би да му се да реална, прецизна карта локалитета, јер другачије путник неће моћи да се оријентише. Исправну „карту“ раније је давала култура, заснована на православљу. Основни даровани су човеку по рођењу. Ова карта била је стара посведочена претходним генерацијама. Данас, човек веома често одбија стару карту, верујући да је паметнији од оних који су је направили, а који при том нису штедели снаге у том великом делу. Нажалост, не полази сваком за руком да састави и провери карту. Често је потпуно не схватљиво откуд појединим персонама оријентири и смернице који их воде на животном путу. Ипак, дата нам је слобода да бирамо свој пут. Они који су изабрали погрешне путеве, обмањују пре свега себе да су на правом. Где је извор тих погрешних философија и убеђења – неразумљиво је. Човек се губи. Разуме се да му није лако да призна да је његова карта погрешна. Обично, док не наступе кризе он не мења своје смернице. Могуће је да касније преузме контролу, али тек кад призна истину и чињеницу да га је пређашња одвела у ћорсокак.
Иначе, нимало није етички скидати некоме наочаре на силу. Не треба људима ускраћивати да верују у шта желе. са друге стране, има смисла позивати људе да промисле о реалности. Посао психолога је да поставља разна питања која наводе човека да мења по њега самог погубна уверења и стереотипе. Одговарајући на њих, он почиње самостално да размишља и сумња у истинитост свог доживљаја света. Да ли ће скинути наочаре, одлука је коначно на њему самом: то је његов избор и питање одговорности пред самим собом, као и питање квалитета даљег живота.
Вероватно се свако од нас среће са карактеристичним одбијањем људи да скину своје наочаре. На пример, пријатељици јављате нешто непријатно о њеном изабранику и као одговор чујете: “ Шта ће ми то да знам?!“ Ружичастој представи нанесен је ударац и дотична почиње агресивно да реагује на истину, штитећи своју удобну слику света на коју је навикла. Треба добро размислити има ли смисла радити нешто овога типа. Помагати људима да сагледају ствари онакве какве јесу или не радити то? Не може се дати једнозначан одговор, али дефинитивно сигурно треба настојати да скинемо наочаре са својих очију! Ако човек сам носи ружичасте наочаре, неће успети да их скине другоме: прво и најважније је да се позабавимо собом, пре него што пређемо на друге.
Из књиге – Од бола ка победи
