Kао неко ко сведочи овом свету пола века, рећи ћу вам једно: боје и звуци су прогнани из стварности. Свет у коме смо живели пре ове данашње технолошке револуције био је далеко шаренији и пунији. „Допуштен“ спектар боја одеће, намештаја, аутомобила мизансцена, ресторана, филмова, био је далеко шири него данас. У главама људи данас је створена свеза између једноставности и богатства и укуса. Шаренило и богатство боја се сматрају кичем, а хладне и сиве боје – пожељним и луксузним. Ако погледате филмове и рекламе 80их и 90их и ранијих епоха, 70их, 60их, видећете прогресивно опадање обојености стварности која се промовише у медијима. Филмови који се баве истом тематиком али су снимљени у различитим периодима, данас садрже далеко мање боја него рецимо 60их. Погледајте раскош боја којима је представљен Рим у „Спартаку“ и „Бен Хуру“ 60их, и данас. Погледајте боје аутомобила, фасада. Све ово сеже још много даље него што се на први поглед да наслутити, јер неком овакав увод може да изгледа банално. Погледајте радњу филмова, разноврсност музичких тема, ОПШТУ СЛОЖЕНОСТ света у коме живимо: СВЕ је поједностављено, од дозвољених одевних предмета до ентеријера. Читаву димензију стварности смо изместили на интернет,ону димензију постојања која нас је чинила ангажованијима, устрепталијима, занимљивијима, науштрб опште лепоте и врцавости света који нас окружује.
ТО ЈЕ ОНО што недостаје људима када се са сетом присећају прошлих времена али не могу јасно да дефинишу шта је то било толико боље. Није то ни мир у свету, јер су и у ранијим деценијама људи били под сталном претњом нуклеарног рата(у медијима наравно), већ све већи колач стварности који додељујемо… ПРОЈЕKТУЈЕМО, ИЗМЕШТАМО, у синтетичку неорганску стварност књига, радија, телевизије, интернета, телефончића који људима прогресивно сужавају свест из епохе у епоху. Онај неухватљив, живи, органски садржај који траје у нестајању; прича, шапат, смех, лепршавост изненађења и појава, све оно што нас чини заиста живима – трпи зарад изграђивања света који је све више мимо нас, али нас користи као сопствене носаче.
Kада су књиге биле једини медијум – људи су почели све мање да причају, а све више да читају све, од дневне штампе до белетристике. Али је још увек остао добар део стварности који је био нетакнут. Kада су се појавили први носачи звука и радио, било је пуно разноврсних музичких садржаја и свирки, али су људи све мање певали у кућама и генерално у групама. Ми смо данас потпуно заборавили колико се раније често певало у кућама свих народа. Била је сасвим нормална појава да се запева, већ у зависности од типа и специфичности културе. Али људи су почели да упоређују сопствени глас са гласовима професионалних певача и почели су да се стиде да запевају, баш као што се верни читалац стално упоређивао са величанственим писцима, несвесно користећи ЊИХОВЕ речи и идеје у изражавању, не своје. То је на први поглед корисно, јер су људи развијали свој фонд речи у говору и описивању света, али је довело до ширења ОПАСНИХ ИДЕЈА и њихове РЕАЛИЗАЦИЈЕ, односно пројекције на свет око нас. Kњиге су довеле до појаве философије и свих идеологија, оне су главни „кривац“ за њихово израстање у чудовишне реалности ратова XX века.
Онда је дошла телевизија…Прво опрезно црно-бела, као да се ради о неком ГИГАНТСKОМ БИЋУ које се врло пажљиво развија пред нама, око нас… и у нама. Онда је дошла телевизија у боји. Свет је постао далеко шаренији, а спектар боја о којем сам говорио на почетку – далеко шири. Боја је из ока почела да се развија у синтетичкој стварности емитованој на широком електромагнетном спектру ТВ екрана, анилинских боја и свеопштег, посвемашњег шаренила. Тад је престало да се ради само о речи и звуку, већ је комплетна стварност лагано почела да се измешта на технолошку разноврсност, а маркетинг и пропаганда су добили простор за до тада невиђену манипулацију људима. Гебелсовске тираде са радио апарата су постале аматерске у односу на рекламе и филмове којима је обликована читава стварност и створени модели понашања људи, наканом и назорима све мањег броја појединаца који су једноставно имали моћ да то раде. Људи су почели да имитирају понашање, глас, облачење и покрете глумаца који су постајали све професионалнији и вештији у креирању пожељних реалности.
Kада погледамо читаву ту ситуацију из надвременске перспективе, можемо јасно да увидимо израстање НЕБИЋА ТЕХНОЛОГИЈЕ науштрб стравичног осиромашења комплетног духа и физичког, биолошког слома људског рода. Једина стварност која је дата човеку његовом појавом на земаљском шару је она природна. Оног тренутка када је човек почео да обликује стварност у складу са унутрашњим својим потребама и назорима, тада је почео његов неизбежни пад, који очигледно кулминира, доживљава свој апсолутни израз и апотеозу у стварању артифицијелне, синтетичке замене за човека. Зато, колико год ми волели неки народ, државу или идеологију, били на нечијој страни или не, борили се за неку идеју и пожељни исход, KОМПЛЕТАН сплет околности и читава планетарна стварност указују да срљамо ка неизбежном коначном паду и слому на крају надасве потресног и трагичног људског путовања. Хтели ми то или не, живимо у ПОСЛЕДЊИМ временима у којима смо исцрпли све своје стваралачке потенцијале у пројектовању унутрашње стварности која је заузврат обликовала нас саме у отуђена, болесна и тужна бића. Само небо плаче над нама. Можете ово прихватити или одбацити… али погледајте добро око вас. Знате дубоко у себи да је то истина и да повратка нема. Зато немамо куд него да подигнемо главе и бар достојанствено дочекамо коначни слом.
апп: „Пресекао“ сам текст за два-три пасуса, јер мислим да је смисао у потпуности захваћен претходним текстом, а сама тема заслужује есеј или књигу. Питам се да ли би уопште желео да је напишем, јер је све то већ безброј пута речено код Шпенглера, Лоренца, Хамсуна, Иљина, Бодријара… и у извесном смислу делимично је продукт и моје сопствене индоктринације и изображенија.
Извор: ФБ профил Пеђа Бранковић
