Социјалне мреже саме по себи нису ни добре ни лоше.
Начин њиховог коришћења је оно што одређује да ли ће нам њихова присутност бити на штету или на корист.
Предности дигитализације света
Дигитални свет, без дилеме, нуди могућности за бројне предности у нашем животу. Пре свега, омогућено је лакше остајање у контакту са драгим особама које живе можда и на другом крају планете. Пријатељски односи могу да се продубе, као што је и начин успостављања нових пријатељстава знатно олакшан. Партнери који су у вези на даљину би сигурно први потврдили позитивне стране коришћења социјалних медија јер им је омогућено да се осећају веома присутно у партнеровом живоу, уз помоћ порука и позива. Путем социјалних медија многи људи налазе за себе подршку и разумевање које можда не налазе у свету ван друштвених мрежа. Неки су тако пронашли и своју љубав и остали срећни са својим избором. Такође, у дигиталном просту многи експериментишу са различитим дигиталним идентитетима, што им може помоћи при упознавању себе.
Позитивних ефеката коришћења социјалних медија има доста, али исто тако њихово коришћење има и мрачну страну која носи много ризика и опасности.
Утицај социјалних мрежа на идентитет
Идентитет није једном достигнуто стање, он се уобличава временом и представља резултат различитих процеса. На сопствени идентитет не утичемо само ми, већ и друштвене вредности, очекивања и друштвене улоге које имамо. Идентитет се непрестано гради кроз интеракцију са другима. У вези са тим, можемо само претпоставити колико свеприсутно коришћење социјалних медија путем којих смо повезани на неки начин са много, много особа утиче на наш идентитет и свест о себи. Наше кретање данас одиграва се равноправно и паралелно на два животна простора – оффлине и онлине свет.
Култ савршенства и утицај на самопоуздање
Једна од најпопуларнијих ознака на друштвеној мрежи Инстаграм је #селфи. Овај податак нам говори колико је самоприказивање постало чест начин изражавања. У једном тренутку настала је права манија снимања селфија, толико да су морале да се уведу одређене забране. У Дизнијевим забавним парковима је од средине 2015. године забрањено снимање селфија уз помоћ омиљених селфи штапова, јер су почели да угрожавају безбедност. Пример који то потврђује је особа која је снимајући селфи пала низ степенице.
Наравно, прича о самоприказивању се не завршава са објављивањем своје фотографије. Након тога тек следе слојевити процеси који граде слику о себи самима. Наиме, на објављеној фотографији затим налазимо на реакције које утичу да се осећамо добро или лоше. Присутна су различита надметања у популарности и тражење различитих начина путем којих ће се задовољити очекивања других (како самоприказивање треба да изгледа) и добити њихова наклоност. Још две ознаке које су на врху пирамиде популарних ознака на Инстаграму јесу #бикини и #бицепс. Када особа добије мноштво позитивних реакција, у виду лајкова и коментара, почиње да се (тренутно) осећа много боље у својој кожи, док исто тако – уколико коментари и реакције изостану или буду негативни и неодобравајући особа почиње да се осећа као потпуни неприлагођени уљез. Даље, утицај се не завршава ни на тренутном расположењу, већ (не)добијене реакције пребацујемо и у реални свет, ван друштвених мрежа, у ком оне постају мерило за доживљај сопствене вредности. Додатно, статус на мрежи, који се формира путем реакција других, обележава и имиџ особе које се самоприказује, односно ствара се и слика коју о њој имају други. Временом, објаве и фотографије које постављамо, коментари које објављујемо могу настајати са само једним мотивом – да особа себе прикаже у најбољем светлу.
Стварање одређене слике о себи никада није било тако као преко виртуелног простора. Имамо контролу над оним шта ћемо објавити, самим тим и како ћемо деловати другим људима на интернету. Постављамо фотографије или видео снимке у приватним ситуацијама, док се бавимо спортом, хобијима, док купујемо или док смо у некој ситуацији коју видимо као посебно занимљиву или важну. У том процесу бирамо најлепше фотографије и најбоље снимке. Виртуелни живот постаје блистав, сјајан и леп, а као главна парола издваја се: “Буди срећан и покажи колико си срећан”. Присутна је жеља да нас дурги виде и опазе, да се сакупи много пратилаца и лајкова. Виртуелно ЈА жели да се уклопи у очекивања других и да буде омиљено, да изгради свој статусни симбол. За то време, за оне који нису срећни као да нема места. Они који се не уклапају у ову пожељну слику као да постају мање видљиви. Као да на мрежи важи мото: “Све више, све брже, све веселије, не показуј слабости, буди срећан”. Фокус није на томе “Ко сам ја?”, већ “Ко или какав морам да будем да би ме други волели и да бих им се допао?”. У овом непрестаном прилагођавању себе разним захтевима губи се наша индивидуалност. Зато можемо стећи утисак да нам на мрежама сви личе једни на друге, да стално срећемо исту врсту људи, док су остали истиснути из видног поља.
Такође је присутан и феономен интернет културе који подразумева недостатак људских мана и савршенство које може да нас учини зависнима. Тек након сто неко почне да реагује на нас ми почињемо да се мисаоно и осећајно бавимо њиме.
Поређење са другима и осећај усамљености
У складу са претходним, самоприказивање на социјалним мрежема може утицати и на све чешћу појаву нарцизма. Присутна је опасност да појединац важне вести и информације које мењају свет не опажа као битне. Од свих криза света постаје значајније саопштавање сопствених мисли, доживљаја и околности. Жеље и чежње појединца све више доспевају у први план виртуелног опажања и понашања на интернету. Стиче се утисак да се на друштвеним мрежама све више ради о нашем сопственом идентитету и нама самима, а све мање о аспекту умрежавања или друштвене комуникације. На тај начин нарцизам и самозаљубљеност долазе до великог успона.
Све ово наведено утиче на претерано коришћење друштвених мрежа и усредсређеност на живот на њима, што се испољава и као повлачење и бег из стварности. Негативне последеице се одражавају на психу и идентитет корисника који на овај начин користе социјалне медије. Бескрајни труд прилагођавања свог идентитета је напоран процес. Присутно је констатно поређење са “лепима и срећнима”, са животом у ком је све “лепо, дивно и шарено”, што, наравно само води до потиштености. Временом, водећи се илузијом “да су други непрестано срећни”, почињемо да сумњамо у себе и да се питамо: “Шта није у реду са мном?”.
Како се све више фокусирамо на виртуелни свет, почињемо да га мешамо са стварношћу. Постепено, можемо изгубити смисао за свој живот ван друштвених мрежа, за своје стварно “ја” и за своје суштинске приоритете. На тај начин, појединци потискују стварне проблеме који изискују суочавање са њима и решавање. Занимљиво је да се наводи да коришћење интернета на штетне начине може да уништи оно што је психологија покушавала да постигне током протеклих 100 година: да нас научи да себе као људе боље разумемо како бисмо на тај начин овладали својим проблемима.
Велики је ризик да се превише сакријемо иза маске коју формирамо на друштвеним мрежама и коју, наравно, не можемо одржавати трајно. Врло је напорно и оптерећујуће да непрестано стабилизујемо своје “измишљено ја”. Посебно, када други примети да то уопште нисмо ми. Тада следе одбијања, напади, некада и мржња и дигитално насиље. Ово има изузетно јак ефекат на све, а посебно на млађе кориснике.
Може се десити и да се изгубе границе стида, да особа почиње превише да открива себе (у одређеним онлине групама) и своје тело (постављањем сексуалних фотографија), што доводи до посебних ризика. Када не добије позитиван одјек на такво разоткривање, доживљај стида одједном поново нараста.
Као што видимо, када је реч о утицају социјалних медија на слику о себи, ризици су све већи. Претерани селф-маркетинг може на нас наведе на емотивни и когнитивни пут и да нам затвори очи за живот ван друштвених мрежа. Лажи, велике и мале, којима смо изложени и које се често праве на мрежама могу итекако искривити наше поступке и идентитет. Тренутак повратка у праву животну стварност тада може бити веома болан.
Ефекти социјалних мрежа на међуљудске односе
Што се тиче ефеката социјалних медија на међуљудске односе, дефинитвно је да су канали друштвених мрежа најприкладнији за стварање осећаја да учествујемо у друштвеном животу. стичемо утисак да знамо шта су људи доживели током дана, као да смо у одређној врсти континуираног контакта. Међутим, такав континуирани контакт неће аутоматски смањити наш доживљај усамљеност. Иако са неким можемо да се чујемо кад год пожелимо, то не значи да је тој особи стало до нас. Упркос томе што сви осећају међусобно умрежени, све више младих се осећа усамљено, иако имају просечно по неколико стотина онлине пријатељстава. Умреженост људи на интернету не може заменити осећај заједништва у животу ван друштвених мрежа.
У вези са горепоменутим нарцизмом, чини се да и онлине пријатељства имају пре свега везе са нама самима. Желимо да се ми боље осећамо, али да ли уопште тад бринемо и о пријатељима? Неки подаци показују да је од 2000. године код младих људи опала заинтересованост за друге, односно уживљавање у туђу ситуацију, тачније способност емпатије. Такође, физички додир, попут загрљаја, који је део сусрета ван интернета, на интернету не постоји, што ограничава дубину и квалитет пријатељства.
Љубавни односи на друштвеним мрежама
Још један од разлога за наклоност према друштвеним мрежама огледа су површној лакоћи и привидној могућности да све држимо под контролом. Чини нам се да имамо бољу контролу над везама и односима, над њиховим статусом и очекивањима везаним за њих, контролу какву код уживо личних сусрета и односа не можемо да постигнемо. Али, управо те сложене ситуације које чине везе и односе у животу ван интернета нам омогућавају да растемо и да учимо како да са њима изађемо на крај. Бити човек у стварном животу некада заиста није једноставно, али виртуални свет свакако не може тога да нас спасе. Можемо само замрзнути наше проблеме и теме којима ћемо кад-тад морати да се вратимо. Најчешће, као предност коришћења друштвених мрежа, наводи се лакоћа успостављања контакта. Учитава се да је у животу ван интернета знатно теже учинити први корак, док на мрежи можемо превазићи своју стиљивост јер ту нема мимике, геситкулације и говора, путем којих несигурност и нервоза постају видљиви.
Често се други на интернету могу видети као особе које не говоре целовиту истину о себи и који не приказују себе реално, али појединац тада превиђа да се и сам упушта у евентуалне маневре обмањивања на одређени начин, и онда настаје велико разочарење ако он буде обманут од стране друге особе. То се данас најчешће везује за љубавне односе који настају на основу коришћења друштвених мрежа. Још једна потешкоћа може бити и то што се велики број особа пребацио на “онлине упознавања”, где постоји велики број потенцијалних партнера. Неограничена виртуелна понуда жена и мушкараца може утицати на то да се процес одлучивања све више одуговлачи јер – “увек може да се пронађе боље”. И овде се као важан део може појавити чежња за признањем, комплиментима и дивљењем, самим тим за лајковима и великим бројем људи заинтересованих за контакт. Наравно, све наведено зависи од личности, од тога колико смо критични према себи и интернету као медију.
Љубав преко интернета може да изазове и стрес због сталне доступности и психолошког притиска који са тим расте. Чини се да постоји неки доживљај принуде за потврђивањем сопственог љубавног статуса. У светлу партнерских односа, као и код пријатељских односа, лишеност телесног контакта значајно утиче на везе. Оно што се у свету ван мреже често решава и само физичким присуством или неким ситним гестом и физичким поступком, у виртуелном свету, без физичког контакта, остаје као проблем.
Како критички користити друштвене мреже
Да закључимо, коришћење социјалних медија своди се на оно што сами од њих направимо. Неко је у том простору пронашао срећу, док је неко упао у мрачну замку. Врло је важно да користимо социјалне медије уз критички приступ и уз свест да виртуелни и свет ван мреже нису исто. Морамо одредити приоритете, иначе ћемо упасти у бројне ризике. Поменуто упадање у ризике не одиграва се свесно јер се технологија вртоглаво брзо развија. Констатно се појављују нови трендови, очекивања и “идеалне представе” о животу и изгледу. Уколико не успоримо и не завиримо у свој унутрашњи свет, пре него у дигитални, изгубићемо себе.
Аутор је педагог и системски породични психотерапеут
psihoterapijaipsiholoskosavetovanje
