Врло је интересантно како од малих ногу слушамо приче, постављамо питања старијима од себе па пажљиво слушамо њихов одговор, хватамо се за сваку реч. Временом, неко ту способност задржи и настави да корача кроз живот са изоштреним чулом слуха и заинтересованости, а неко као да уместо слушања почне да једноставно, површно региструје или примећује оно што саговорник говори. Од ових других неко има среће да то схвати и да се труди да промени, док други настављају да живе несхватајући колико тога заправо пропуштају и не чују.
У психотерапијској пракси радила сам са паром који је након много интензивних свађа и након још толико емотивних километара којима су се удаљили једно од другог схватио – ми се заправо суштински не слушамо. Није потребно да се у овом тренутку задржавам на остатку приче која би укратко гласила – од тог сазнања, њихов однос постао је квалитативно другачији и прожетији повезаношћу.
Зато, питање “Зашто нам је важно да будемо саслушани?” постаје све потребније.
Где је нестало слушање и разумевање?
Временом, уместо да се извештимо у вештини слушања, ми неретко почињемо мање да слушамо. Један од разлога зашто се ово дешава јесте зато што нас нису слушали. Тада, могли смо да закључимо – мене нико не слуша, никоме није важно да ме чује, зашто бих и причао када ме неће чути?
Покушајте да се сетите порука које сте добијали кроз одрастање, порука у којима сте могли да осетите да вас неко није чуо. На пример:
“Нервозан сам јер се плашим какав ће бити сутрашњи дан у школи”.
Одговор: “Ма, детињство је најлепши период, видећеш тек шта те чека кад порастеш, шта ћеш тад ако се сад већ нервираш.”
Или чувено: “Од колевке па да гроба најлепше је ђачко доба”. Свакако да јесте у највећем броју случајева. Али, слањем овакве поруке док је особа нервозна или уплашена, пропустили сте да чујете како се заправо особа осећа.
Могуће је да сте се осећали тужно због нечега па добили поруку да сте превише осетљиви и да не смете све тако да примате к’ срцу.
Или касније у одраслом животу:
“Тужна сам што сутра поново почиње нова радња недеља и мој стрес на послу.”
Одговор: “Ма пусти сад то, уживај у викенду док још траје.”
…
“Нешто сам нерасположен.”
Одговор: “Хајде, хајде, покрени се. Види како је леп дан. На одмору смо. Не буди тако глуп да пропустиш лепе тренутке.”
Можда на ваше истицање да сте забринути добијете одговор: “Не знам шта да ти кажем, толико је безвезе што уопште размишљаш о томе.”.
Зашто нам је важно да будемо саслушани?
Ако се осврнемо на реченице које смо добијали кроз одрастање, најчешће су родитељи хтели да нас заштите. Иза ових порука, често је (не увек и не у свим случајевима) стајала најбоља намера родитеља – да нас отргну од било које непријатне и тешке емоције. Тешко је посматрати дете, за које смо забринути и за које се осећамо одговорно, да проживљава нешто што је и нама тешко да поднесемо. Почнемо да мислимо да ће ако признамо и прихватимо да дете осећа такве емоције, емоције постати још веће, страшније, да ће га преплавити. То се дешава и у партнерским односима, када је један партнер тужан или забринут, а други прекомерним расположењем покушава да “издигне ситуацију”, да одржи равнотежу, а парадоксално – равнотежа се још више губи.
У случају релације родитељ-дете, видимо да је реч о родитељском страху, страху који поручује “морам помоћи детету да се избави из ових тешких осећања, желим да га отргнем, заштитим, да склоним тугу, страх, разочараност, бес.” Не желимо да замислимо да је наше дете тужно, да проживљава тежак период. Не желимо да дамо подстицај да дете осећа још већу тугу, разочараност или ниско расположење. А заправо, тако уплашени, заборавимо да истински брига и нега подразумевају да будемо на месту са оним што нам дете говори. Суштинска брига за дете подразумева да покажемо да га чујемо, да будемо огледало ономе шта нам говори, да проверимо да ли добро разумемо и да ли видимо његово расположење, а не да одбијамо постојање тог расположења које не волимо да видимо код нама драгих особа.
Ослоните се на свој лични пример – када су емоције са којима вам је било најтеже да се суочите изгубиле на својој снази и јачини? Вероватно кад сте их изговорили и, не само изговорили, него када сте осетили да их особа преко пута вас примећује и разуме. Тако је и случају љутње, једном када нас важна особа чује, када препозна нашу дубоку фрустрираност, ми постајемо мање љути, не више.
Једна од наших најдубљих тежњи, дубља него што то уопште препознајемо, присутна у сваком тренутку, сваког дана, јесте да се осетимо признато, да осетимо да нама драге особе признају наша осећања. Колику само моћ и снагу има реченица: “Видим да се осећаш лоше, мора да ти је тренутко јако тешко.” Потребно нам је, и желимо, да наша патња буде схваћена, анксизност примећена, туга прихваћена. Када се осетите да не можете више, да вам је свега “преко главе” – колико је значајно и моћно чути “Препознајем да је ово превише за тебе у овом тренутку”. Наравно, неком ће помоћи и реченица: “Издржи још мало” или охрабривање кроз: “Можеш ти то”, али тек када прво пођемо са позиције разумевања и валидације стања те особе. Односно, да, условно речено, не гурамо особу и да се не трудимо да као гумицом избришемо ово: “Не могу, тешко ми је, превише ми је, уморна сам”.
Временом, када неко осети да га ближњи не чују може се повући и не изговарати оно што је аутентично и суштинско важно, или, са друге стране, може тражити начин да кроз своје понашање коначно привуче погледе, заинтересованост и пажњу на себе. Тако, често на терапију дођу родитељи са жељом да дете магично буде поправљено због неког непримереног понашања, а не виде да тим понашањем дете коначно добија пажњу и да им поручује “приметите ме”. У тим ситуацијама, када понашање почне да комуницира уместо речи, никад разлог за такво понашање није зато што нас је неко превише слушао, већ најчешће јер дете осети да га мало или нимало важне особе не слушају и не виде.
Кроз слушање валидирамо осећања
Тема непризнавања осећања не остаје у детињству. Она наставља да живи и у одраслом добу, кроз друге односе. Слика тога јесте када један од партнера каже да се не осећа уважено, примећено, прихваћено и када други партнер одговори да су то глупости и да он/а много инвестира у однос.
Трудите се да признате и прихватите осећања која су вам можда чудна, за која можда не видите разлог, која вам се и не свиђају. Није потребно да се слажемо са оваквим осећањима, али нам је потребно да она буду валидирана. Разумљива је потреба да решимо проблем или ситуацију нама драге особе, али најчешће наша драга особа нам то ни не тражи. Много је лакше наћи решење, када дамо простор свему што осећамо и када неко пригрли нашу емоцију и подели са терет са нама.
Када нас неко слуша и заиста чује, осећамо се потврђено, осећамо се виђено и важно. Добијамо поруку да смо важни нашим драгим особама. Када нас неко чује, развијамо доживљај да су наша осећања и мисли значајне, да нису погрешне, да су вредне и да их друга особа доживљава посвећено и на дубок начин. А знамо колико је доживљај прихваћености, без осуђивања, важан за наше самопоуздање, за емотивну и психолошку добробит. На тај начин се отвара простор за нашу аутентичност, а простор у ком црпимо енергију јер терамо себе да се прилагођавамо другима, где губимо аутентичност степећи како ће други реаговати на наше емоције се смањује. У супротном, почињемо да се осећамо неадекватно јер особа којој причамо не приписује значај ономе што смо рекли, почињемо да се осећамо погрешно схваћено када чујемо реакције друге особе, можемо постати и љути на себе што осећамо да нисмо у стању да дочарамо своју поенту. И временом, ови доживљају нас учвршћују у ставу са којим идемо кроз живот – никоме не могу веровати.
Иако прича о значају слушања можда делује једноставно, остаје питање зашто онда није тако често да слушамо и да нас слушају?
Ослушните себе
Размислите са којим емоцијама вам је тешко да “седите”, одакле иде ваша потреба да неког гурнете у правцу решавања проблема и пре него што је то другој особи потребно. Размислите колико слушате да бисте одговорили, а колико да бисте разумели. Као и то, да ли више слушате речи или покушавате да откријете значење. Проверавајте са саговорником колико сте разумели оно што је подељено са вама. Настојите да откријете колико са драгом особом користите реченице попут: “Могу да чујем како се осећаш….” или “Могу да разумем о чему ми говориш.”
Није нам неопходно да будемо саслушани од сваке особе са којом ступимо у контакт, није нам потребно да све особе око нас валлидирају наше емоције. Али, сетите се важности макар и једног односа у ком можемо бити аутентични и као такви прихваћени, сетите се колико је такав контакт исцељујући.
Мени су клијенти пар пута вратили: “Видим како ме слушате”. Тако су и мене вратили на то да је изнад сваке интервенције и “правог питања” важно колико смо ту и како слушамо. Вратили су ме на то да је у њима дубљи траг оставило то што сам их слушала него што сам им рекла нешто на шта сам можда и ја била поносна у том тренутку. Заиста сам увидела да промена започиње да оном месту на ком осетимо да нас неко слуша, да нас пушта да говоримо приче о свом животу и да је заједно са нама у њима.
Велико је богатство када са нама седи наша драга особа, чврсто, непоколобљиво, присутно и у оним најтежим и узнемирујућим тренуцима. У том простору можемо бити рањиви у миру.
Аутор је педагог и породични психотерапеут
psihoterapijaipsiholoskosavetovanje