Дечанско фрескосликарство са својим облицима и линијама, колоритом и композицијама, симболима и сугестивношћу историјских портрета, апстрактним и фигуративним начином изражавања и декоративношћу, којој у нас нема равне, било је и остаће изузетна појава у српској уметности прве половине 14. века.
После четворовековног тријумфа школе Милутинових мајстора, оно је достигло врхунац учености, али и одступило од моћне палете предходника из 13. века.
Оно је у исти мах изразит социолошки феномен, према коме се опадање уметничке вредности дела понекад креће у обрнутој сразмери са порастом државе и друштва.
Дечанске фреске заузимају у старом српском сликарству посебно место и по броју композиција и фигура, и по разноврсности тема и мотива.
Ни у Цариграду ни у Солуну, највећим центрима византијске уметности, на зидовима било којег храма није остало више од хиљаду слика и више од десет хиљада насликаних фигура, колико их има у Дечанима.
Овај џиновски ансамбл фресака, задивљује тим пре што је рађен у једном маузолеју, у гробној цркви Стефана Дечанског, која личи пре на импозантну катедралу, него на скромну задужбину. У нас на Балкану па све до Еуфрата нико као Дечански, себи није подигао такав споменик. Дечани, стога, нису само уметничка глорификација божјих дела, него и верна слика устројства средњевековног друштва у његовом највишем успону.
Нигде слика феудалне потчињености, царског аутократизма и вазалне зависности, с једне, и обичне гомиле, с друге стране, није контрастна тако као овде. У Дечанима је насликан цео хришћански и средњевековни универзум.
Оно што у овој уметности није било у стању да савременог гледаоца прожме дубоком религиозношћу и што у њему није будило страхопоштовање – није ни сликано. Нису сликане лепе слике, ни лепи људи и лепе жене, него су догме претваране у илустрације, у библију за неписмене. Нигде у нашем старом сликарству нема мање уметности ради уметности него у Дечанима нити где има толико идејне тенденциозности и идеолошке ангажованости као у њима.
Због свих тих особина, дечанско сликарство је названо енциклопедијским, као што је то на Западу готска уметност, а нарочито њена скулптура. За главног дечанског сликара може се peћи да је успео да траг своје палете ипак скоро посвуда остави.
Од многобројних стојећих фигура има и оних које спадају у најстарије у српском живопису, посебно због својих детаља, који су у стању да узбуде и данашњег гледаоца (Каин који убија Авеља, или игре Каинових потомака). Један детаљ приказује цара Душана како са породицом учествује у црквеном хору.
Импозантност уметничког јединства фресака посматрача просто мора да засени када се нађе пред овим нашим великим спомеником прошлости. Разлог сликања безмало свих библијских тема превасходно треба тражити у чињеници да су Дечани на свом огромном властелинству ипак били густо насељени (око 22 000 житеља), и то претежно себрима, односно меропсима, сокалницима, свештеницима или сточарима, који су добрим делом били неписмени.
Зато је говор фресака као најмоћније оружје допуњавао, такође, ефикасно средство утицаја на вернике, живу реч литургијских придика и тумачења Јеванђеља и Апостола. Народ је веровао и прихватио библијске поруке, а све то још страсније преживљавао уз црквено литургијско појање.
Из књиге „Летопис града Пећи“ Светислава Хаџи-Ристића
