На данашњи дан, 30. марта 1912. године умро је Осман Ђикић, књижевник и публициста. Осман Ђикић био је српски пјесник и национални радник, аутор драма, публициста и политичар.
Рођен је у Мостару у грађанској породици, гдје је завршио нижу гимназију. Због тога што се јавно изјашњавао да је Србин, аустроугарске власти су га истјерале из петог разреда гимназије, па је школовање наставио у Београду, одатле је отишао у Цариград, па у Беч, гдје је завршио Трговачку академију. Још док је био гимназијалац почео се дружити са мостарским пјесницима окупљеним око листа “Зора”, Алексом Шантићем, Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, под чијим је утицајем почео да пише пјесме. До краја живота у свом књижевном и јавном дјеловању увијек је исказивао своје непоколебљиво српство. Био је банкарски чиновник у Загребу, Брчком и Мостару. Оснивач је културног друштва босанскохерцеговачке муслиманске младежи Гајрет, које је просрпски усмјеравао.
Српска дубровачка штампарија штампала му је књигу пјесама Муслиманској младежи. У издању Српске штампарије синова Мијата Радовића у Мостару изашла му је збирка пјесама Ашиклије. Написао је и низ родољубивих пјесама.
Његов позоришни комад “Златија” први пут је изведен 1927. године у Београду у новој згради Народног позоришта. Било је то поводом обележавања 15 година од његове смрти. О његовој смрти писао је Цетињски вјесник.
Велика романтична легенда је била љубав између Османа и Зоре којој су се противиле обје средине, и Османова мостарска, и Зорина београдска. Сазнавши за једно махалско оговарања: “Ђе ће с ђаурком, моја ти?”, Осман је из протеста али и из огромне љубави према Зори, написао пјесму “Ђаурко мила” којом је и запросио Зору. Вјенчали су се 1905. године у Бечу.
Алекса Шантић, рекао је једне прилике Осману:
“Какви смо пјесници – други ће рећи. А ја теби да кажем: храбрији си човјек од мене. Твоја љубав према Зори побиједи и вјеру и нацију и чаршију.”
Алекса Шантић није успио побиједити отпор своје породице, када је хтио да ожени своју велику љубав, Анку, католкињу. Негодовање Алексине православне средине, нарочито мајке, било је прејако за Алексу. Своју Анку, Алекса све до своје смрти није преболио. Осман је живио оно што Алекса није смио…
Осман је умро у тридесет и петој години живота од туберколозе, а његова супруга Зора је умрла од исте болести убрзо послије њега. Зора почива на православном гробљу Бјелушине, под чемпресима. Осман под Дероковим турбетом, у сјенци Карађозбегове џамије.
Усташе су спомен-турбе порушиле 1941. године а обновљено је после Другог свјетског рата. У последњем рату спомен-турбе су минирали припадници хрватске паравојне формације ХОС-а. Дјелимично је обновљено 1998. године.
“Ох не плачи вило, утри горке сузе!
Јер већ сунце мило и нама се рађа,
Брат се с братом мири, престануће свађа!
И Србин ће стрести опет тешке узе !!!”
Аутор: Пантић Никола
