Први део текста можете прочитати на вези https://www.cudo.rs/%d0%be%d0%bb%d0%b8%d0%b2%d0%b8%d1%98%d0%b5-%d0%bb-%d0%ba%d0%bb%d0%b5%d0%bc%d0%b5%d0%bd-%d0%bf%d1%83%d1%82-%d1%83-%d0%bd%d0%b5%d0%bf%d0%be%d0%b7%d0%bd%d0%b0%d1%82%d0%be-%d0%bf%d1%80%d0%b2%d0%b8/
«Тражио сам суштину Божју у себи, као да је слична ономе што јесам; и нисам је нашао. Тада осећам да је Бог далеко изнад моје душе. Да га тада дотакнем, ‘размишљао сам о овим стварима и испружио сам душу своју изнад ње’. Како би заправо моја душа могла да достигне оно што треба да тражи изван себе ако се не пружи изнад себе? Када би моја душа остала у себи, не би видела ништа осим себе и, у себи, не би видела свог Бога… ‘Испружио сам душу своју изван себе’ и мени остаје само мој Бог да га схватим. Тамо је, у ствари, изнад моје душе, стан Бога мог.
Ту он обитава, одатле ме види, одатле ме створио… отуда ме подиже и зове, одатле ме води и упловљава у луку. Ко обитава на највишим небесима у невидљивом пребивалишту, поседује и скинију на земљи. Његов табернакул је његова Црква која је још увек на свом путу. Тамо га треба тражити јер се у табернакулу налази пут који води до његовог пребивалишта.
Заправо, када сам испружио своју душу изнад себе да допрем до свог Бога, зашто сам то учинио? „Јер ћу ући у место шатора“, чудесни шатор, чак и у дом Божији… Шатор Божији на земљи је састављен од верних људи…
Пророк Давид је ушао у шатор и одатле стигоше у дом Божији. Док се чудио светима, који су као да су различити делови ове скиније, одведен је у дом Божији, понесен неком насладом, неким тајном чаром, као да су долазили из дома Божијег очаравајући звуци музичког инструмента. Ходао је у табернакулу и чувши унутра ову музику, чија га је сласт привлачила, поставио се да следи оно што је чуо … и стигао је у дом Божији …
Како сте дошли до тајне тог пребивалишта? Одговор: међу песмама весеља и славословља, међу радосним хармонијама празничара … у дому Божијем увек је празник … славе га хорови анђели, и лице Божије, када се види откривено, изазива радост неописиву.
Нема почетка тог дана празника, нити краја.
Од ове вечне свечаности неки неизрециви звук чује се у ушима срца, под условом да се с њим не меша људска бука. Склад тог празника очарава ухо свакога ко хода у овој скинији и размишља о чудима која је Бог учинио за откупљење верних.
Води јелена до потока.
Али Бога видимо из даљине. Наше тело које је осуђено на кварење оптерећује нашу душу, а наш дух муче многе мисли.
Понекад, подстакнути чежњом која распршује сујетне слике које нас окружују, успемо да чујемо те божанске звукове… Међутим, пошто смо оптерећени својом тежином, убрзо се враћамо на своје уобичајене путеве. Допуштамо да нас одвуку назад на наш уобичајени начин живота. И као што када смо се приближили Богу нашли смо радост, тако и када паднемо назад на земљу имамо разлога да уздишемо.
„Зашто си тако тешка, о душо моја, и зашто си тако узнемирена у мени?“
Управо смо окусили тајну сласт, управо смо фином тачком духа успели да назремо, истина, врло кратко, и то муњевито, живот који се не мења. Зашто си онда још увек узнемирена? Зашто ова туга? Ти не сумњаш у свог Бога. Ниси у недостатку да одговориш онима који те питају: „Где је твој Бог?“
Већ сам осетио предукус непроменљивог.
Зашто си још увек узнемирена? Нада у Бога. А душа у тајности одговара: „Зашто сам у невољи, осим ако још нисам у оном пребивалишту где се заувек ужива у овој сласти у чије њедра бех пренета? Могу ли можда од сада без страха пити са ове чесме? … Да ли сам чак и сада сигурна против свих мојих неумерених жеља? Да ли су укроћени и побеђени? Није ли ђаво, непријатељ мој, на стражи за мном? А ти би да ме не узнемирава док сам још прогнана из Божје куће!“
Онда … долази одговор: ‘Надај се у Бога. Док чекаш небо, пронађи Бога овде доле у нади… Зашто се надати? Јер ћу му сведочити. Какво сведочанство ћеш дати? Да је Бог мој здравље лица мога. Моје здравље не може доћи до мене само од себе. Ја ћу то објавити, сведочићу о томе: Мој Бог је здравље лица мога…’»
Свети Августин, Коментар на Псалам 41 (PL 36,464-7)
„У контемплативном животу постоји велико напрезање душе када се она уздиже ка небеским висинама, настојећи да превазиђе све што може да види телом и сабирајући се да би се проширила. Понекад побеђује и савладава отпор таме сопственог слепила. Затим постиже, накратко и прикривено, нешто од светлости која не познаје границе. Ипак, брзо се враћа у себе, и напушта то светло, одбијена и враћа се са уздасима у тами сопственог слепила.»
Григорије Велики, Беседе о Језекиљу: 2,2,12 (76, 955)
И свети Григорије Ниски, песник и драматург таме, помиње оне кратке мисли које нам долазе из пуноће изван нашег домашаја. Изнад нашег домашаја, да, али неколико капи ноћи је довољно да нас опије.
„Предност коју ћете добити од тога што сте ме дочекали и омогућили ми да живим у вама биће роса којом је моја глава прекривена и капи ноћи које цуре са мојих власи… Нека се радује ко је добио приступ невидљивој светињи ако њена пуноћа пошкропи његов дух мрачним несадржајним мислима.»
Григорије Ниски, Омилије о Песми над песмама, II (стр. 44, 1002)
Ухватити бљесак божанске светлости као кроз уску пушкарницу значи неописиво ширење душе. Довољан је тај сјај да се све преобрази.
«У раширеним прозорима храма у Језекиљевој визији део кроз који улази светлост је само узак отвор, али је унутрашњи део који прима светлост широк. На исти начин душе оних који размишљају виде само слаб одсјај истинске светлости, а ипак све у њима као да се широко шири…Оно што они виде о вечности у својој контемплацији је скоро ништа, а ипак је довољно да им прошири унутрашњу визију и да повећа њихов жар и љубав. Иако примају светлост истине као само кроз рупу, све у њима као да је проширено.”
Григорије Велики Беседе о Језекиљу, 2,5,17 (ПЛ 76,995)
Noverim me, noverim te (да сам познао себе, знао бих и тебе), каже Августин. У Христу свест о субјекту води ка оној о божанском Ти. И он види у способностима душе, у памћењу, умности и вољи – лик Тројице. Оцима, лик Божији у човечанству обновљен у Христу води ка Тројичној светлости, ка Царству. Када човек вером, смирењем и одговарајућим подвижништвом усаврши очишћење лика, достиже способност учешћа. Постаје потпуно провидан за Архетип.
« ‘Царство Божије је у вама’ (Лука 17,21). Из овога сазнајемо да чистим срцем… ми видимо у нашој сопственој лепоти лик божанства… Ви имате у себи способност да видите Бога. Онај који те је формирао ставио је у твоје биће огромну моћ.
Када вас је Бог створио, у вас је уградио лик свог савршенства, као што је знак печата утиснут на воску. Али твоје лутање је замаглило Божији лик…
Ти си као метални новчић: на брусном камену рђа нестаје. Новчић је био прљав, али сада одражава светлост сунца и сија.
Попут новчића, унутрашњи део личности, који је наш Учитељ назвао срцем, једном ослобођен рђе која је скривала његову лепоту, поново ће открити прво обличје и бити стваран… Па кад људи погледају себе видеће у себи Оног кога траже. И то је радост која ће испунити њихова прочишћена срца.
Гледају у сопствену прозрачност и проналазе модел слике. Када се сунце гледа у огледалу, чак и без икаквог подизања очију ка небу, сунчев сјај се види у огледалу тачно као да се гледа сам сунчев диск.
Не можете да контемплираш стварност светлости; али ако поново откријеш лепоту лика који ти је стављен на почетку, задобићеш у себи циљ својих жеља…
Божански лик ће засијати у нама у Христу Исусу, Господу нашем, Ком слава свугде и кроз све векове“
Григорије Ниски Омилије о блаженствима, 6 (ПГ 44, 1270)
Оци овде разликују, не раздвајајући их ни на који начин, неприступачну суштину Бога и енергију (или енергије) помоћу којих се његова суштина чини неисцрпно способном да буде дељена, да се учествује у њој.
То је разлика која је својствена стварности божанских Личности и указује, с једне стране, на њихову тајну природу и, на другој страни, на комуникацију њихове љубави и њиховог живота.
Суштина не подразумева дубину већу од Тројице; то значи дубину у Тројици, дубину, која се не може објективизовати, дубину личног постојања у заједници.
Недоступност суштине значи да се Бог открива својом вољом по благодати, „лудом љубави“ (израз Светог Максима). Бог у његовој близини остаје трансцендентан. Он је скривен, не као у забрањеној тами, већ самим интензитетом своје светлости.
Само Божја недоступност омогућава позитиван простор за развој љубави кроз коју се обнавља заједништво. Бог побеђује другост у себи не растварајући је и то је тајна Тројице у Јединству.
Он је превазилази у односима са нама, опет не разграђујући је, а то је дистинкција – идентичност стварности и енергија.
„Бог је потпуно дељив и потпуно недељив“, како кажу Дионисије Ареопагит и Максим Исповедник.
Енергија је експанзија, ширење Тројичне љубави.
Она нас асоцира на перихорезу божанских Лица. Бог као недоступна суштина – трансцендентна, увек изван нашег домашаја.
Бог као енергија способна да се дели у – Бог се оваплотио, разапет је, сишао у пакао, васкрсао из мртвих и васкрсава нас, односно омогућава нам да учествујемо у његовом животу, чак и од почетне тачке нашег сопственог затвореног пакла – Бог увек на дохват руке.
Енергија – или енергије – се стога могу разматрати са два комплементарна становишта.
С једне стране је живот, слава, безбројна божанска Имена која вечно зраче из суштине. Бог одувек живи и царује у слави. А таласи његове моћи прожимају универзум од тренутка његовог стварања, дарујући му његову прозирну лепоту, делимично маскирану падом.
Међутим, истовремено енергија или енергије откривају деловање Бога који је жив и активан, Његове операције које стварају и одржавају Васиону, а затим нам омогућавају да потенцијално уђемо у царство Духа и да нам се понуди васкрсли живот.
Све ове операције су, дакле, сажете у Исусу, имену који значи „Бог спасава“, „Бог ослобађа“, „Бог ставља у слободу“. У његовој личности се човечанство и сва творевина „потврђују“, „одуховљују“, „оживљавају“, јер, како каже свети Павле, „у Њему телесно пребива сва пуноћа божанства“ (Колошанима 2,9).
Енергија као божанска делатност обезбеђује наш удео у енергији као божанском животу, јер оно што нам Бог даје јесте Он сам.
Енергија није безлична еманација, нити је део Бога.
То је живот који долази од Оца кроз Сина у Духу Светом.
То је тај живот који тече из целог бића Исусовог, из његове прободеног дела, из његовог празног гроба.
То је та сила која је Бог који у потпуности даје самога себе док остаје у потпуности изнад и изван створења.
„Може се са пуном истином рећи да чисти срцем виде Бога, а истовремено да Бога нико никада није видео. У ствари, тај део његове природе који је невидљив постаје видљив кроз енергије које тако откривају о његовој природи.“
Григорије Ниски, Омилије о блаженствима 6 (стр. 44, 1269)
„Изјављујемо да познајемо Бога у његовим енергијама, али тешко да тврдимо да му се приближавамо у самој његовој суштини. Јер његова суштина остаје недоступна, док његове енергије сежу до нас.“
Βасилије, Писмо 234 (стр. 32, 869)
„Јединствена Божја природа, док остаје потпуно једна, умножава се у моћима које комуницирају биће и живот… и сви ови великодушни дарови Доброте… омогућавају да се недељиви карактер Дељеног прославља и у делиоцима, као и у деловима који су дати.»
Дионисије Ареопагит Божанска имена, ΙΙ, 5 (стр. 3, 644)
„Ми можемо да учествујемо у ономе што нам Бог саопштава о својој природи, али његова природа сама по себи остаје несаопштива.”
Свети Μаксим Исповедник
„„Видећемо Бога онаквог какав јесте“: то значи… да ћемо разумети лепоту божанске природе Очеве размишљајући о слави Христа који је засијао из њега.“
Кирило Александријски, Коментар на Јеванђеље по Јовану: 16,25 (стр 73, 464)
«Енергија божанске природе је заједничка за Личности Тројства, а притом припада сваком од њих на начин који је прикладан сваком… Енергија припада Оцу, али кроз Сина и у Духу. Припада Сину, али као сила Очева… Припада Духу, пошто је он Дух Оца и Сина.»
Кирило Александријски о Светој и једносушној Тројици, VI (стр 75, 105б)
Разлика – идентитет природе и енергије мора се разумети динамички.
Што је душа више испуњена, засићена Богом – то је Бог више призива, даље у бескрај.
Трансфигурација и трансценденција, енстаза и екстаза, никада не престају да се смењују.
Што се више познаје Бог, то се више открива да је непознат. (Слично је и са нашим ближњем.)
Што више Бог омогућава да учествујемо у њему (ово су енергије), то више тежимо да допремо до Онога ко нам измиче (то је његова природа).
Тако душа напредује „од почетка до почетка“.
Вечност је инаугурисана већ овде доле у том ритму пуноће и тежње.
Теологија природе и енергије Божије открива се на овај начин као задивљујућа метафизика заједнице, причешћа, „односног бића„.
Ово су у овом веку изнели руски и грчки филозофи – посебно Христо Јанарас у свом магистарском делу Личност и љубав, али и у Француској Габријел Марсел и Морис Зундел, као и тај скромни и дубоки филозоф француског говорног подручја из Либана Рене Хабачи.
«Неограничена стварност божанства која се не може описати остаје изван сваког поимања… Тако је велики Давид, када је тражио узвишење у свом срцу и ишао ‘из снаге у снагу’ (Псалам 84,7) ипак вапио Богу: ‘Ти, Господе, узвиси се довека“ (Псалм 92,8). Тиме је, мислим, хтео да каже да за сву вечност, света без краја, свако ко јури ка Теби постаје све већи и непрестано се уздиже, сваког тренутка напредујући додавањем благодати, док ‘Ти, Господе, уметности устоличена заувек; име Твоје траје до свих нараштаја’ (Псалам 102,12) …
У сваком тренутку, оно што се схвати много је веће од онога што је раније схваћено, али, пошто је оно што тражимо неограничено, крај сваког открића постаје почетна тачка за откриће нечег вишег, а успон се наставља. Тако је наш успон бескрајан. Идемо од почетка до почетка путем почетака без краја. Нити, док се уздижемо, не престајемо да желимо више, знајући шта знамо. Уместо тога, док се уздижемо све већом жељом до још вишег, настављамо свој пут у бесконачност све вишим успонима.»
Григорије Ниски, Омилије о Песми над песмама, 8 (стр 44, 94о-1)
„Када душа постане једноставна, сједињена, јединствена, заиста као Бог, она налази испуњење… она се држи Онога који је једини заиста драг и пожељан. Она се сједињује са Њим живом делатношћу љубави.
Преображава се у оно што схвата, непрестано откривајући нова открића.»
Григорије Ниски, Дијалог о души и васкрсењу (стр 46, 93)
Тако посвећена душа постаје, како је писао Жан Данијелу, „универзум који се шири“. „Деловање у божанској пуноћи је такво да онога ко је постигне чини све већим, неограниченијим, тако да никада не престаје да расте. Пошто извор све стварности тече без престанка, биће свакога ко учествује у Њему увећава се у величанствености свим оним што извире изнутра, тако да способност за примање расте заједно са обиљем примљених добрих дарова.»
Григорије Ниски, Дијалог о души и васкрсењу (стр. 46,112)
Из Корена хришћанског мистицизма
О АУТОРУ: Оливије-Морис Клемен је рођен 17. новембра 1921. у агностичкој породици из Севена. Поверовао је у Исуса Христа са тридесет година, након дугог трагања у атеизму и азијским духовностима. Он је, читајући хришћанске филозофе Николаја Берђајева и Владимира Лоског (чији ће постати ученик и пријатељ), открио размишљање отаца древне, неподељене Цркве и примио је крштење у Православној Цркви, у оквиру Францускофонске епархија Московске патријаршије у Паризу.
Своје детињство, духовна лутања и обраћење описао је у својој аутобиографији Друго сунце. Као професор историје, дуго је предавао на лицеју Луј-ле-Гран у Паризу. Као професор Православног богословског института Светог Сергија постао је један од најцењенијих сведока Православља, као и један од најплоднијих.
Био је оснивач Православне заједнице у Западној Европи и аутор тридесетак књига о животу, мисли и историји Православне Цркве и њеноом сусрету са другим хришћанима, нехришћанским религијама и савремености. Био је одговоран за теолошки часопис Контакти и постао је Doctor honoris causa на Институту за теологију у Букурешту и на Католичком универзитету у Лувену. У оквиру своје наставне делатности, Оливије Клеман се посебно бавио животом и сведочењем Православне Цркве у Француској. Међу савременим православним теолозима он је највише пажње посвећивао питањима савремености; на које је настојао да одговори кроз моћну и поетску рефлексију, укорењену у предању Цркве као стваралачку и обнављајућу. Преминуо је 15. јануара 2009. године.
ИЗВОР: http://www.myriobiblos.gr/texts/english/clement_2.html
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 29.10.2022.
