У борби за аскезу и приношење творевине Богу у космичкој литургији, наша воља мора да сарађује са божанском благодаћу.
Али коначно знање, љубав – спознаја Тројице, обузима нас само по благодати. Припремамо се за то тако што одустајемо од свог бића све док не постанемо ништа друго до очекивање.
У , додуше, приближном изразу Симоне Вајл, морамо се де-креирати и спустити се чак испод нивоа биљака и камења, до оних светлећих дубоких вода на којима Дух дише: до вода крштења, вода стварања.
Тада Дух долази као када је дошао на Марију и особа је поново створена у неописивом миру и тишини.
„У моћи нашег духа је да стекнемо духовно разумевање предмета. Али да бисмо разумели Свету Тројицу не само да није у сили нашег духа, већ захтева преобилну милост од Бога.“
Евагрије Понтски Векови, I ,79, стр.355
„Напредовати у размишљању о творевини је болно и заморно. Созерцање Свете Тројице је неизрецив мир и тишина.“
Евагрије Понтски Векови, Ι, 65, стр. 105
Свакако, као што смо видели, Бог се може спознати кроз сваку стварност. А познавати га значи бити одведен у перихорезу, непрекидни покрет љубави Тројице, који нас враћа створеном.
Ипак, душа тежи да усмерава јединство с њим тако да се „ништа не може уметнути између душе и Бога“, како је рекао свети Августин. И она је сведок једног тако непрекидног сусрета – толико интензивног да у њеним мислима космос губи сваки значај.
Истинско знање о Богу тада се појављује као незнање, јер се дешава изван граница било какве људске способности разумевања или рационализације и зато што је то заједница са Другим чија другост остаје несводива.
Човек, прелазећи границе интелекта, сусреће живог Бога који такође у својој љубави „излази“ из себе, напушта своју неприступачну трансценденцију.
Овим преплитањем, у Христу, две екстазе нестворена светлост жари душу и увлачи је у дубине Тројства.
Незнање није само негативна теологија: то је уздизање личности према том личном Богу ког је љубав водила да преузме обличје слуге и умре на крсту.
Да бисмо стекли прави осећај ове Христове мистерије, потребна нам је изузетна апофатичка алгебра Ареопагита.
„Бог жели да буде познат и у свим предметима и изван свих објеката. Бог се спознаје и кроз сазнање и кроз незнање… Он није ништа од онога што постоји и стога се не може спознати у потпуности кроз било шта што постоји; а ипак је све у свему. Он је ништа у било чему; а ипак га познајемо кроз све у свему и у исто време је насазнатљив ни по чему ни у чему. Није грешка, дакле, говорити о Богу и поштовати га као познатог кроз све створено… Али начин познања Бога који је најдостојнији јесте да га спознамо кроз незнање, у јединству које се уздиже изнад сваког интелекта.
Ум се прво одваја од свега створеног, затим излази из себе и сједињује се са зрацима светлијим од саме светлости. Захваљујући овим зрацима сија у недокучивим дубинама Мудрости.
Међутим, ништа мање је тачно, као што сам рекао, да се ова Мудрост може сазнати из сваке стварности.“
Дионисије Ареопагит, Божанска имена, VII, 3 (стр. 3,872)
Августин је схватио искуство источне ен-тазе (en-stasis) у облику који јој је дао Плотин и претворио је у сусрет са апсолутним Ти, као што је наглашено познатом реченицом Исповести: „Али Ти, Господе, био си више у мени од мог најдубљег бића, и више од онога што је највише у мени“ (Tu autem, Domine, eras interior intimo meo et superior summo meo).
Бог је трансцендентнији од Плотиновог „Једног“ са којим се човечанство поистовећује и више је унутар нас од Ја, кога Источњачки мистицизам идентификује као Апсолут.
Августинова екстаза у Остији, годину дана након његовог обраћења Христу, сведочи, на језику који је још увек Плотинов, о тежњи ка Богу који је недоступан, а опет сасвим изненада опажен у срцу са огромном непосредношћу.
Овај Бог, који је дирнут на тренутак за цео откуцај срца, тада се истовремено назире као ‘понор унутрашње радости‘ и као Други, као мој Створитељ, у чијем сам присуству и који ми говори.
Док је пролазно, чисто плотиновско искуство годину дана раније у Милану завршило као одвикавање од дроге, у „огромној конфузији“, екстаза у Остији се дешава у великој дуготрпљивости вере и оплођује је надом.
С друге стране, мора се нагласити, није усамљеничка. Присуство његове мајке сугерише црквено заједништво.
„Мало пре дана када је слушкиња Твоја слуга (Моника, Августинова мајка) требало да напусти овај свет… десило се да смо она и ја били сами и стајали поред прозора са којег се видела башта куће у којој смо живели у Остији … Наш разговор је био веома срећан. Одбацили смо прошлост и повели себе са свиме што смо били у будућност која је пред нама.
Тражили смо у светлости те вечне садашњости која си ти, Господе, шта би могао бити бесмртни живот светих, тај живот који око није видело, ни ухо чуло, ни срце схватило. Широм смо отворили своја срца да напијемо воде Твог небеског извора, тог извора живота који је у теби, да бисмо, појећи се тиме што потпуније, могли наслутити тај виши живот…
Узносила нас је горућа жеља и уздизали смо се кроз читав низ физичке креације све до неба, одакле сунце, месец и звезде шаљу своју светлост на земљу. Тада смо се још више уздигли, мислећи у себи на Тебе, говорећи о Теби и дивећи се твојим делима. Тако смо стигли до наших душа, и отишли даље од њих да бисмо стигли до тог подручја неисцрпног обиља… где је живот управо та Мудрост којом је створено све што јесте и све што је било и све што ће бити.
Али сама та Премудрост није створена, јер она је данас таква каква је била и каква ће бити – тачније таква каква јесте, јер је вечна… И док смо ми интензивно говорили и желели да се приближимо сувереној Мудрости, лагано смо је додирнули колико траје цео откуцај срца.
Затим смо, уз уздах, оставили на Небу оне прве плодове нашег духа и вратили се речи која се изговара и која има почетак и крај…
Стога смо рекли: Претпоставимо да је неко уметнуо тишину у сопство помоћу метежа тела и затворио очи пред призором земље, мора и неба; претпоставимо да је наметнуо тишину сопственој души не дозвољавајући јој да се заустави на себи или да размишља о себи; претпоставимо да се ослободио снова и маштања сећања и заборавио сав језик, све речи, све што је променљиво (јер да је слушао те ствари, оне би му рекле: „Нисмо ми сами себе створили: Онај који остаје заувек је створио нас.“);
Претпоставимо да није више обраћао пажњу на творевину ову након што га је позвала да слуша свог Створитеља, а да му је само Бог говорио и да је чуо божанске речи које нису изговорене ни телесним језиком, ни гласом анђела, ни ударом грома, нити језиком фигура и симбола, већ самим Створитељем, кога волимо у његовом стварању, говорећи на потпуно духовни начин, као у потпуно духовном контакту који је управо сада остварен између наших мисли узнесених на небо и вечну Премудрост… ако би се тада тај занос наставио… и када би онај који је уживао у њему био увучен у то созерцање сам у понору унутрашње радости, тако да би вечни живот личио на тај кратак тренутак транспорта после којег смо тако чежњиво уздахнули – то би сигурно било испуњење оне речи Јеванђеља: „Уђи у радост Господа свога“.
Августин Исповести, ΙX, X 23-5 (стр. 227-9)
Конкретно хришћански третман ове теме развија Августин у свом коментару ο Псалму 41.
Ту је опет обожавање личног Бога ван себе, изван Себе, изван фине тачке душе.
Али пут до њега је експлицитније описан: то је Црква, чија литургија, интернализована, омогућава души да чује (а не да види, иако је разлика чисто релативна за мистике и уметнике) неке делове небеске литургије.
Како је очаравајућа привлачност те божанске музике, тог учешћа на вечном празнику! Онда одједном кроз музику – прелаз од слушања до гледања – букне лице Божије, лице Христово.
Обратите пажњу на Августинов реализам, његову искреност, ослобођену конвенционалног стила који преферира хришћански Оријент.
Душа, након што је сагледала пуну стварност, иако само у трену, поново пада у сенку свакодневне рутине.
Визија поново постаје нешто на шта се чека.
Али – нада је заузела место очаја.
Овај реализам са својим трагичним призвуком требало је да остави траг на Западу. То би га спречило да заспи на путу назад до Извора.
То би га учинило ходочасником до крајњег.
Из Корена хришћанског мистицизма
НАСТАВИЋЕ СЕ…
О АУТОРУ: Оливије-Морис Клемен је рођен 17. новембра 1921. у агностичкој породици из Севена. Поверовао је у Исуса Христа са тридесет година, након дугог трагања у атеизму и азијским духовностима. Он је, читајући хришћанске филозофе Николаја Берђајева и Владимира Лоског (чији ће постати ученик и пријатељ), открио размишљање отаца древне, неподељене Цркве и примио је крштење у Православној Цркви, у оквиру Францускофонске епархије Московске патријаршије у Паризу.
Своје детињство, духовна лутања и обраћење описао је у својој аутобиографији Друго сунце. Као професор историје, дуго је предавао на лицеју Луј-ле-Гран у Паризу. Као професор Православног богословског института Светог Сергија постао је један од најцењенијих сведока Православља, као и један од најплоднијих.
Био је оснивач Православне заједнице у Западној Европи и аутор тридесетак књига о животу, мисли и историји Православне Цркве и њеном сусрету са другим хришћанима, нехришћанским религијама и савремености. Био је одговоран за теолошки часопис Контакти и постао је Doctor honoris causa на Институту за теологију у Букурешту и на Католичком универзитету у Лувену. У оквиру своје наставне делатности, Оливије Клеман се посебно бавио животом и сведочењем Православне Цркве у Француској. Међу савременим православним теолозима он је највише пажње посвећивао питањима савремености; на које је настојао да одговори кроз моћну и поетску рефлексију, укорењену у предању Цркве као стваралачку и обнављајућу. Преминуо је 15. јануара 2009. године.
ИЗВОР: http://www.myriobiblos.gr/texts/english/clement_2.html
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 29.10.2022.
