Српска Православна Црква и верници управо су примили најтужнију вест – Поглавар Српске Православне Цркве – Његова Светост Патријарх Иринеј преминуо је у 90. Години,  у Војно Медицинском Центру на Карабурми, где је био на лечењу од последица инфекције вирусом корона. Патријарх је хоспитализован 05. Новембра.

Ово је тежак ударац за Цркву и за вернике, у веома тешким временима, када се и Србија попут читавог света бори са глобалном пандемијом КОВИД-а 19. али и за само Православље, које се често сусретало са огромним изазовима, и борило за очување својих норми и Канона. Патријарх српски, г. Иринеј био је један од стубова Православља, који се неуморно и предано борио за очување вере и традиције у народу, у овим тешким данима.

Од избора за Поглавара СПЦ, Његова Светост се суочила са борбом за очувањем Светиња на Косову, тешком ситуацијом унутар саме Цркве, глобалном пандемијом вируса Корона, због које смо најрадоснији Хришћански празник Васкрс дочекали у кућама, Законом о слободи вероисповести у Црној Гори, који је био директни атак на СПЦ и њене светиње.

Говорећи о Закону о слободи вероисповести који је донет у ЦГ, патријарх је тада рекао „да ће у најскоријем времену „безакони Закон о слободи вероисповести, који је био уперен против Српске православне цркве бити стављен ван снаге“, а нешто касније је, коментаришући изборе у ЦГ, рекао  да је : „воља народа тријумфовала над самовољом појединца, као и да је велика радост што су избори протекли у миру. “

У Васкршњој Посланици, Патријарх је поред осталог истакао да је најважније да као народ останемо јединствени и подсетио :

„После голготског страдања нашег народа и наше Цркве у 19. веку и у првим деценијама 20. века, митрополије и епархије наше Цркве, расцепкане по територијама претходних царстава и држава, сјединиле су се у јединствену Српску Православну Цркву, чиме је  обновљена наша древна Пећка Патријаршија. Био је то благослов Божји нашем народу и нашој Цркви за наше – до тада невиђено – страдање и показано трпљење. Можда га је најбоље исказао свети мученик ђакон Авакум, када је, одбијајући да се одрекне православне вере под претњом мучења и ужасне смрти, ускликнуо: „Срб је Христов, радује се смрти!” Благословио је Бог наше јединство у борби за победу истине и правде. Благодаћу Духа Светога и снагом непоколебиве вере, наде и љубави обновили смо Пећку Патријаршију на читавом простору на којем живе православни Срби, на радост наших предака, а на понос свих нас.“

Предводећи Заупокојену литургију, а затим и опело и сахрану блаженопочившег Митрополита црногорско – приморског, г.  Амфилохија, у свом обраћању, које ће, како се испоставило бити и последње обраћање Српског Патријарха верницима, Његова Светост је рекла :

„Митрополит Амфилохије се по устоличењу сусрео са неслућеним проблемима. Сусрео се са народом отуђеним од вере, већина манастира је претворена у торове за стоку. Уз помоћ Божију, упорним трудом и напором Амфилохије је апостолском вредношћу крчио коров на њиви Господњој. Уместо звона на козама и овцама зазвонила су црквена звона. За релативно кратко време духовно је васкрсавала Црна Гора и постајала пример српској цркви и српском народу. Са Митрополитoм Амфилохијем на челу имала је снагу да се одупре свих изазовима. Био је покретач духовних обнова у Црној Гори, његово име биће златним словима уписано у историју“

 

БИОГРАФИЈА

Рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора, октобра 1959. године у манастиру Раковица, од стране тадашњег патријарха Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан Св. Петке 27.октобра 1959. у цркви Ружица испод Калемегдана, бива рукоположен у чин јеромонаха.

Док је службовао као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину.

Како се наводи у његовој биографији на сајту Српске православне цркве, 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа патријарха са титулом епископа моравичког.

Годину дана касније 1975. године изабран је за епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског, поставши тако 45. Патријарх Српске и наследник трона Светог Саве, након смрти Његове Светости Патријарха Српског г. Павла.

Подсетимо, Патријарх српски, г. Иринеј предводио је Заупокојену литургију и служио опело, након што је Митрополит Црногорско – приморски, г. Амфилохије Радовић преминуо, и претпоставља се да се након тога његово здравствено стање погоршало, због чега је примљен на лечење у Војно Медицински Центар на Карабурми, где је јутрос преминуо.

 

Нека Му Господ подари Царство Небеско – Вјечнаја Памјат

Јелена Недељковић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име