Нихилизам је дубока филозофска и духовна побуна против Бога, истине и поретка који Бог представља. Серафим Роуз објашњава да нихилизам није само одсуство вере или смрт Бога, већ активна жеља да се Бог и Његове вредности елиминишу из људског живота. Ова побуна је најјасније изражена у делима филозофа као што је Фридрих Ниче, који је рекао: „Бог је мртав“, чиме је симболички изразио да је модерни човек изгубио веру у Бога и све што је свето. Међутим, Роуз упозорава да нихилизам није само интелектуално одбацивање вере, већ дубока духовна криза и унутрашњи бунт против Божјег поретка, који води ка хаосу и ништавилу.
Он наглашава да је нихилизам опасна сила која делује кроз историјске револуције и ратове, борећи се не само против институција и власти, већ против саме истине и божанског ауторитета. На крају, они који следе нихилистичке идеје не могу постићи истину или срећу, јер су затворени у сопственој побуни и духовном очајању. Роуз их упоређује са Сатаном, који се побунио против Бога и који покушава да повуче све у понор ништавила.
Анализа у односу на Логотерапију Виктора Франкла:
Логотерапија, коју је развио Виктор Франкл, заснива се на идеји да људски живот има смисао, и да је главни извор патње губитак тог смисла. Франкл се фокусира на то да људи, чак и у најтежим околностима, могу пронаћи смисао кроз патњу, љубав и веру. За разлику од нихилизма који пориче било какав смисао живота, Франклова логотерапија предлаже да је управо потрага за смислом кључ људске егзистенције.
Док Серафим Роуз види нихилизам као духовну болест која уништава човека и свет, Франклова логотерапија даје наду и алате за превазилажење кризе смисла. Франклова теорија се у великој мери супротставља нихилизму, јер уместо да се препусти очајању и ништавилу, она проналази снагу у људском духу који тражи и налази смисао чак и у патњи. Роуз би се сагласио с Франклом у томе да човек не може живети без смисла, али би додао да је тај смисао најјачи када је утемељен у вери у Бога.
Док је Франкл у својој логотерапији фокусиран на индивидуалну потрагу за смислом као одговор на егзистенцијалну празнину, Серафим Роуз наглашава да прави смисао живота произлази из односа са Богом. За Роуза, нихилизам је симптом губитка тог божанског смисла и отпадништва од Бога, док Франкл сматра да чак и без директне вере у Бога, човек може пронаћи смисао кроз личне вредности и одговорност према животу. У том контексту, Роуз би могао критиковати Франклов приступ као недовољан, јер не нуди трајни ослонац у апсолутној Истини коју хришћанска вера пружа. Према Роузу, свака потрага за смислом која није утемељена у Богу на крају води у духовно празнило које је централни проблем нихилизма, што у Франкловој логотерапији није у потпуности решено.