„Последњих неколико година осећам се празно и циничније него икад. Губим веру у друге људе и плашим се да та осећања пренесем на свог малог сина. Да ли још верујете у Нас (људска бића)? – ВАЛЕРИО, СТОКХОЛМ (И РИМ), ШВЕДСКА (И ИТАЛИЈА)
Н.К. – Драги Валерио,
у праву сте што сте забринути због свог растућег осећања цинизма и морате да предузмете мере да заштитите себе и оне око себе, посебно своје дете. Цинизам није неутрална позиција — и иако од нас готово ништа не тражи, веома је заразан и невероватно деструктиван. По мом мишљењу, то је најчешће и најлакше зло.
Знам то јер сам велики део свог раног живота провео држећи свет и људе у њему у презиру.
Био је то положај и заводљив и попустљив. Истина је да сам био млад и нисам имао појма шта се све спрема. Недостајало ми је знање, далековидост, самосвест. Једноставно – нисам знао.
Било је потребно пустошење да ме научи драгоцености живота и суштинској доброти људи.
Било је потребно пустошење да се открије нестабилност света, његове саме суштине и душе, да се појми да вапи за помоћ.
Било је потребно пустошење да би се разумела идеја о вредности смртника, а пустошење је било потребно и да би се пронашла – нада.
За разлику од цинизма, нада је тешко зарађена, поставља нам захтеве и често се може осећати као најнеодбрањивије и најусамљеније место на Земљи.
Нада такође није неутрална позиција.
Амбивалентна је.
Он је ратничка емоција која може уништити цинизам.
Сваки чин искупљења или љубави, колико год мали да вам се чини, Валерио, као што је читање свом дечаку или објашњавање му ствари које волите или певање му песме или обување и везивање му пертли на патикама – држи Ђавола доле у рупи.
Кажу да свет и они који га насељавају имају вредност и да их вреди бранити.
Кажу да је свет вредан веровања у њега.
Временом откривамо да тако и јесте.
С љубављу, Ник“
Извор: The Red Hand Files -ISSUE #190 / APRIL 2022
Превод: Давор Сантрач
Објављено:09.04.2022.