Стратегије за преживљавање које воде у дисфунционалне односе:
Претерано удовољавање другима (people pleasing) – да би се осећало безбедно, дете је веома рано развило ову стратегију, која се састоји од прилагођавања емоционалним стањима родитеља. Одрасле особе, које користе ову стратегију, стављају своје потребе и жеље на друго место. Дубоко у себи верују да су други људи вреднији и битнији од њих самих. Труде се да увек буду „фини“, да не стварају конфликте и да не буду повод туђег узнемирења. То све успевају да постигну уз велику жртву. Жртвују своје потребе и осећања. Понашају се неаутентично. Поводом свега тога се осећају веома незадовољно, као да издају сами себе, али им је тешко да напусте стратегију.
Константно тражење одобрења – уколико је дете добијало родитељску љубав под условом да се понаша на одређени начин, научило је да, касније у животу, стално процењује да ли својим понашањем испуњава туђа очекивања. Валидација је на тај начин стављена у туђе руке, а сопствено понашање је мотивисано том валидацијом. На тај начин се такође губи аутентичност, што даље води у незадовољство самим собом.
Немогућност регулације емоција – једна од родитељских одговорности јесте да науче дете да препозна и именује своје емоције, а онда да се укључи у адаптивни начин превладавања. Уколико родитељи нису испунили ову одговорност, особа може да има потешкоћа да регулише своје емоције. Тада може да се осећа преплављено неком емоцијом и да претерано реагује у датој ситуацији или, с друге стране, да се осећа одвојено од својих емоција и да недовољно реагује.
Избегавање конфликта – слично горе описаном, деца од својих родитеља уче да конструктивно разрешавају конфликте. Ако је особа одрасла у дому где су њени ставови сматрани небитним и где су њена осећања била неприхватана, онда може да развије ову стратегију. Да би избегла потенцијални конфликт, особа избегава и остале аспекте односа, чиме га значајно осиромашује. Конфликти су незаобилазни у међуљудским односима. Питање је шта радимо када настану.
Постојање премало или превише граница – осећај где поставити границу се такође учи у примарним односима. Ако аутономност детета није поштована, особа ће касније имати проблема да то очекује и у осталим односима. Ако је пак дете било повређивано од стране блиских особа, научиће да гради непремостиве зидине око себе. Стратегија формирана ради сопствене безбедности спречава особу да изгради оптимални однос у одраслом добу, који би могао да постане контратежа раним неповољним искуствима.
Жудња за односом, уз потешкоће у формирању и одржавању односа – чак и особе које су изградиле високе зидине око себе жуде за блискошћу и контактом. С једне стране, то је оно за чиме чезну. С друге стране, због раних трауматичних искустава, отварање и показивање рањивости се сматра превише опасним.
Аутор је андрагог и едукант РЕБТ психотерапије
psihoterapijaipsiholoskosavetovanje
