Украјинска Врховна рада усвојила је, средином октобра 2023. године, предлог Закона о забрани канонске Украјинске православне цркве, која се налази под јурисдикцијом Руске православне цркве, са простим образложењем да се то ради како би се спречиле активности верских организација чија се управа налази ван Украјине, у држави која врши оружану агресију на Украјину. Ово је само један у низу аката украјинске власти од почетка руске Специјалне војне операције уперен против канонске Украјинске православне цркве. Сведоци смо њеног организованог прогона: скрнављење храмова, прогањање свештенства и верног народа, отимање Кијево – Печерске лавре. Усвајањем реченог закона прогон на терену добио је своју законску основу и оправдање.
У таквој атмосфери, од како је 24.фебруара 2022. године почела руска Специјална војна операција, појавило се много, једнако ,,специјалних’’, самозванаца са истим таквим осећајем позваности да поделе своје мишљење о актуелним дешавањима. Истине ради, и сами смо склони да закључке доносимо на основу површних информација и замагљених емоција. Симпатије које имамо према Русији и руском народу неминовно су нас сврстале на ону страну за коју верујемо да је права страна историје. Речима Слободана Антонића (РТ Балкан, 31.10.2023.) народ је одмах савршено разазнао ко је ко, и шта је шта, додајући да је у том чврстом уверењу остао до данас.
За тог истог обичног човека, колико год да Русију доживљавао као матушку, она је ипак далека, па ће је пре перципирати својим осећајем него непосредним сазнањем. Следствено томе, наша перцепција ће, тамо где осећања превладавају сазнање, ипак бити субјективна, па ће се оно што осећамо и претпостављамо, ма колико нас сврставало на праву страну, ипак заснивати само на осећањима и претпоставкама а не на објективним чињеницама. Склони смо, примера ради, да пратећи неко интимно осећање и претпоставке, уперимо прстом у совјетски комунистички режим оптужујући га да је ни из чега створио украјинску нацију. Сазнајно, међутим, не бисмо били управу. Прича о идентитетима на тлу данашње Украјине је старија од комуниста и корен јој сеже још у доба пре монголских освајања. Раслојавању је можда, између других битних чиниоца допринео и обичај, ког се држао и Свети кнез Владимир, да се власт не предаје једном сину ,,него неколицини њих што је водило непрекидној фрагментацији Руси. Поред Новгорода и Кијева појавиће се велики градови и области око њих…У свакоме од њих владао је неко од Владимирових потомака, али рођачке везе неће увијек бити јемство мира’’( стр. 64). Речени обичај указује на то да украјински идентитет није настао тек тако, простим покретом руке на карти, већ да је такав какав јесте данас, плод низа околности и догађаја који су се одвијали у дугом низу година.
Сваки идентитет је вишеслојан. Различити чиниоци, поједини догађаји, људи и околности стварају тај вишеслојни идентитетски мозаик. Сваки од њих у мањој или већој мери утиче на заједницу која чини првобитну Русь, чинећи да појединци различито примају и доживљавају те импулсе што је на крају довело до различитог себепоимања, различитог тумачења импликације тог догађаја у данашње време и коначно до њихове употребе у дневнополитичке, популистичке сврхе. Крштење Русь 988/9. године учињено у име Оца и Сина и Светог Духа представља један такав преломни догађај. Сам чин крштења у духовном смислу од немерљивог је значаја како за Русь тако и за самог кнеза Владимира, јер се у:,, Владимиру променило нешто изнутра’’(стр.61). Са друге стране, једна на изглед мање битна чињеница у самом чину крштења, као што је место на коме се одвија крштење Русь, односно на ком месту Владимир бива крштен, представљаће вододелницу са дијаметрално супротним политичким импликацијама у садашњости. Неслагање око места крштења, односно да ли се крштење догодило у Кијеву, на Криму или пак летњој резиденцији Светог кнеза Владимира (када говоримо само о његовом крштењу), уобличиће политички наратив па ће украјински политичари у самом крштењу Русь, које ће везивати за Кијев, видети чин оснивања данашње украјинске државе, док ће Руси у истом чину видети заснивање велике и моћне руске државе која је крштена на Криму.
Мотив за такву популистичку реторику су дневнополитички разлози који спремно и свесно жртвују просторе идентитетског садржаја, како их назива о. Дарко Ђого. Инерција народног и црквеног памћења готово увјек продужава жељу да се простор са којим се један народ идентификује задржи у колективном осјећању најинтимније, суштинске повезаности чак и када он више није у државном јединству са ,,матицом’’, наглашава о. Дарко, па додаје да све политичке елите словенских народа данас ( великоруска и српска нарочито) углавном немају дубље историјско сјећање већ искључиво популистичку реторику (стр.60).
Идентитет, схваћен као вишеслојни мозаик, чиниће и оно одакле јесмо и како јесмо невезано за дневно политичку потребу наратора. Са друге стране, неретко ћемо се сретати са мање или више успешним покушајима да се данашње разликовање себепоимања пројектује у прошлост како би се пронашла одговарајућа преломна тачка у којој је дефинитивно дошло до раздвајања, размимоилажења и стварања две народне посебности. У конкретном случају, ради се о процесима који трају вековима, који су се услед историјских околности могли окончати и другачије, па је пројектовање садашњице у прошлост ипак само дневно политичка категорија.
Важан искорак ка сазнајном у руско-украјинском односу управо чини монографија о. Дарка Ристов Ђога ,,Русь. Руско-украјинско црквено питање (црквена историја, идентитети, теологија). Књига 1: од почетака Руси до 1670.’’ Монографија која, по речима Проф. др Владислава Пузовића представља крупан догађај у српској богословској науци, свеобухватно говори о идентитетским питањима, друштвеним односима, теолошким, односно црквеним и историјским околностима и догађајима казујући не само о,, ,,повјести минулих љета’’ већ и данашњици те повјести, о трајању и значењу догађаја, људи и процеса’’. Њен циљ, дакле, није само пуко набрајање година и догађаја, личности и места, већ њихов одраз у данашњем времену, у догађајима којима сами сведочимо. Зато је, наглашава о. Дарко Ристов Ђого, немогуће појмити данашњицу без познавања прошлости.
Тематски, монографија прати хронологију руско-украјинских црквених питања од почетака Руси до 1670. год., указујући на битне догађаје и преломне тачке не само у црквеној историји већ и у историји народа. Историја народа је заједничка бар на самом почетку:,, и Руси и Украјинци за своју прву државу сматрају ону коју и једни и други називају Русь’’(стр.39).
Иако се монографија појавила две године пре почетка Специјалне војне операције, она данас, готово четири године касније, не губи на актуелности, већ, напротив, доприноси разумевању онога што се дешава. Читајући монографију оца Ђога, крећемо се од оног емотивног, о чему је било речи на почетку, ка сазнајном, од замагљеног до оног савршено јасног у Руско – Украјински односу. Тај однос је свакако сложенији од црквеног питања као основног питања којим се бави ова монографија, али ни отац Ђого не инсистира на строгости задате теме, већ поред црквеног, бави се историјом, идентитетима, узроцима и импликацијама. Како је ова монографија насловљена као Књига 1, која прати Руско-украјинско црквено питање од почетака Руси до 1670. године, и која сама по себи указује на основе и полазишта тог односа градећи приповест о идентитетима који се гранају, остаје нам да са другим делом монографије заокружимо целину и коначно, на сазнајни, емпиријски начин склопимо мозаик једног данас тако актуелног питања чије ће се последице осећати у времену које тек долази.
