Материјалистички еволуционизам поседује необичну сродност са учењем о еманацији, без обзира на то што се у еманацији све погоршава зависно од удаљавања од Божанства, а у еволуцији се све побољшава. Материјалистички еволуционизам допушта само прерасподелу елемената затворене васионе, али не омогућава стваралаштво. За ову теорију постоји само изливање и преливање датих снага, али не и стваралаштво. Механичка еволуција и стваралаштво су супротни. У Дарвиновој и Спенсеровој еволуцији делује сила конзервативне инерције, а не стваралачка сила. У овој еволуцији могуће је открити позитивистички пандан мистичкој еманацији. И у еволуцији и у еманацији ништа се не ствара, већ се све само прелива и прелази у други облик. И у учењу о еволуцији и у учењу о еманацији постоји покоравање нужности. Материјализам је дубоко супротан теистичком схватању Бога, које омогућава стваралачки чин, али он може бити близак пантеистичком схватању Бога, које негира стваралачки чин. У материјалистичкој васиони ништа се не ствара, све се само прераспоређује и прелази из једног стања у друго. Закон о одржању енергије материјализам схвата као негацију стваралаштва, као конзервативизам бића. Учење о еманацији, на други начин, такође мора да призна конзервативни закон одржања енергије. Стваралаштво је повећање енергије не из друге енергије, већ ни из чега, па због тога не признаје апсолтни и космички карактер закона о одржању енергије, превазилази га. Еволуционизам може једноставно да буде дедукован из закона о одржању енергије, као што је то Спесер и покушавао да учини.“ Али сама ова полазна претпоставка о ограничености светске енергије и немогућности њеног повећања нема апсолутно важење, она је само посебни облик прилагођавања нужности, грешном стању света.
Материјалистичка и еволутивна негација стваралаштва је један од споредних резултата мистичке негације стваралаштва у апстрактном пантеизму и еманационизму. Теистичке, или, тачније, пантеистичко поимање Бога треба да оправда сваки стваралачки чим, чисто пантеистичко поимање бога не дозвољава могућност ни Божјег ни људског стваралаштва, за њега једио божанско стање прелази у друго. Пантеизам, са његовом еманацијом света из Божанства, не омогућава независност и слободу Бога, ни независност и слободу света и човека. ЛА стваралачки чин увек претпоставља самосталност, независност и слободу личности, коју пантенстичка свест не познаје.“ Метафизички и мистички монизам искључују могућност стваралачког чина, како у Богу тако и у свету. Стваралачки чин претпоставља моноплурализам, тј. постојање мноштва слободних и јединствених бића заједно са Бићем Божјим. Уопште се не ради о томе да су човек и свет небожански, већ о томе да свака личност, свако створење има слободно и самостално биће. Трансцендентност Божанства може бити прихваћена само у том смислу да индивидуалност сваке личности не може да нестане и раствори се у Божанству. Слободно и јединствено биће личности се сједињује са Богом, али не нестаје у Богу. Нестанак и ишчезавање претпостављају безличног Бога — слободно сједињавање претпоставља Бога у лицу /лику/. Бог је у лицу – Бог је Тројичан, три су Лица Божанске Тројице. Само са Лицима Божанске Тројице могуће је лично општење и сједињавање. Један Бог је–безличан. И на Пра-Божанство, о коме је тако генијално проповедао Екхарт, није могуће применити било шта лично. У религијској свести Индије Божанство се још није показало свету у Тројичности својих Ликова — то је нижи стадијум откровења. У хришћанству је Божанство већ окренуто свету Тројичношћу својих Ликова. Свет и јесте унутрашња драма Тројичности. И може се рећи да је Бог и потпуно трансцендентан човеку и да му је Он потпуно иманентан. У мени се мора указати не само Бог и божанско, већ и човек, моја људскост, тј. човек се мора родити у Богу. Мноштвеност у свету има религиозно-супстанци јално значење. Божанско биће је моноплурално. Вечност није власништво само Бога већи Човека, као највишег достигнућа светског процеса. У томе је смисао хришћанства као религије богочовечанства. У званично-теистичкој свести постоји опасно скретање ка паралишућем деизму, који коначно раздваја Бога и свет. Бог превазилази свет, али свет је божански, Божја енергија се прелива у свет. Теистичка свест, која прихвата само трансцендентног, удаљеног и спољашњег Бога, је незрела, дечија свест, која рађа религиозни страх. Зрела, одважна свест познаје иманентног, блиског и унутарњег Бога. Негација процеса, кретања у Богу је такође скретање ка деизму. Учење о Тројичности Божанства мора да прихвати развој у Богу и да схвати настанак и ток светског процеса као унутарње драматично кретање Божанске Тројице. Љубав унутар Лица Божанске Тројице је заиста божанска динамика. Стваралачку еволуцију, развој, нужно је прихватити као теогонијски, космонијски и антропогонијски процес.
Стваралачки чин иманентно припада само особи, личности као слободној и независној моћи. Стваралаштвом може бити названо само оно што је произвела јединствена супстанција која поседује моћ повећања моћи у свету. Оно што је узроковано споља, што се ствара прерасподелом супстанције, није стваралаштво. Стваралаштво није нови међусобни однос делова света, стваралаштво је оригинални чин особених светских супстанција. Ако свет није хијерархија светских супстанција, које поседују слободну и оригиналну моћ, онда је стваралаштво у свету немогуће. Само персоналистичко учење о свету, за које је свако биће – особено и индивидуално-супстанцијално, способно је да разуме стваралаштво. Такво персоналистичко учење признаје оригиналност личности, која се не може извести ни из чега спољашњег и општег, ни из каквог просека. Бог је – конкретна Личност и тиме Творац; човек је — конкретна личност и тиме творац; читав садржај бића је конкретан, персоналан и због тога поседује стваралачку снагу. Свет је у потпуности хијерархија живих бића, оригиналних личности које се способне за стваралачко увећање бића. Онај процес који је узрокован спољашњим односом супстанција у свету и њиховом прерасподелом, јесте еволуција. Онај процес, који настаје из унутарње моћи супстанција, из њихове личне оригиналности, јесте стваралаштво. Материјализација света, која омогућава еволуцију а не и стваралаштво, је резултат пада персоналних супстанција и њиховог потчињавања, њиховог парализовања.
Ово потчињавање и парализовање је довело до лажне свести да је Бог створио тварно биће као биће које је способно искључиво за еволуцију, за прерасподелу, за распоређивање, али не и за стваралаштво. Тварно биће се не ми-сли динамички, већ статички. Инерција и конзервативизам елемената се замишљају као најважније особине тварности. Творац није предао творевини своју стваралачку енергију. У стваралачком чину Творац је окончао и довршио стварање и тражио је од творевине само апсолутни мири покорност. Динамика у ономе створеном је почела тек од пада у грех, грех је родио кретање. Победа над грехом мора да врати тварност у мировање и да прекине сваку динамику. Тварно биће по својој суштини не може бити окончано, довршено и затворено у чину Божјег стварања. Ако је тварно биће динамично, онда се у њему вечно наставља стваралачки процес. Творац даје човеку – свом лику и подобију – слободну стваралачку моћ. Људско стваралаштво је слично Божјем стваралаштву; није исто нити идентично, већ слично. Човек није апсолут и због тога не може да поседује апсолутну моћ. У свом стваралаштву човек је повезан са другим људима и са светом свих створења, он није свемоћан. Али у људској личности постоји оригинална стваралачка снага, слична Божјој. Бог није управљач, није господар, није владалац. Божје управљање светом није самодржавље. Стара свест, потиштена и преплашена, познаје Бога као страшног владаоца, као господара-самодршца. Овакво осећање Бога и поимање Бога је неспојиво са хришћанством као религијом богочовечанства. Према Богу – страшном владару, самодржавном господару – не може постојати интимни однос. Интимност је могућа само у односу према Богу као човеку, то јест према Христу. Кроз Христа Бог за нас престаје да буде управљач, господар и владар, и промисао Божја престајс да буде самодржавље.
Почиње унутарњи, блиски, интимни живот човека са Богом. свесно суделовање човека у божанској природи. Без Христа је тешко прихватити Бога. Без Христа је Бог страшан и далек и не може се оправдати. Христос је једина теодицеја. Нехришћански теизам, без Тројице и без Христа, је застрашујући, мртав и непотребан. Немогуће је ве-
ровати у Бога ако нема Христа. А ако постоји Христос, онда Бог није управљач, није господар, није самодржавни владар – Бог нам је близак, човечан. Он је у нама и ми смо у Њему. Бог је Човек – то је највеличанственије религиозно откровење, Христово откровење.“ Са Христом се окончава Божје самодржавље, јер се човек кога је Бог посинио позива на непосредно учешће у божанском животу. Управљање светом постаје богочовечанско.
Из књиге – Смисао стваралаштва
