Биће света је — тварно, Створено и творачко биће. На сваком тварном бићу налази се печат стваралачког чина. Тварност говори о Творцу. Тварност је стваралаштво. Стварање света је стваралачки развој у Богу, Његов излазак из усамљености, глас љубави Божје. Стварање претпоставља кретање, динамику унутар божанског живота. Вечно се одиграва стваралачки процес у Богу. Само поимање тварног бића омогућава оригинални стваралачки чин у бићу, који ствара ново и дотад непостојеће. Ако би у бићу све било нестворено, одувек дато, онда сама идеја стваралаштва у свету не би ни могла да настане. Ако се прихвати божанственост бића у коме се одиграва само прерасподела одувек датог, само протицање, онда се никада у свету не би могло ни поставити питање стваралаштва. Ако не би било божанског стваралачког чина, у коме се ствара до тада невиђено, онда је стваралачки чин у свету уопште немогућ. Ако божанска природа није способна за стварање, па каква онда природа може за њега бити способна? Сама идеја стваралаштва је могућа само зато што постоји Творац и што је Он извршио оригинални стваралачки чин, у коме је у постојање доведено оно дотад непостојеће, које не потиче ни из чега претходног, које не одузима нити умањује апсолутну моћ Творца. Стваралачки чин не ствара из природе онога који ствара, кроз умањивање његових моћи које прелазе у другачије стање, већ ни из чега. Стваралаштво није прелазак моћи онога који ствара у друго стање и на тај начин слабљење ранијег стања – стваралаштва је творење нове моћи од онога што није било, што претходно није постојало. И сваки стваралачки чин је у суштини стварање ни из чега, то јест образовање нове снаге а не промена и прерасподела старе. У сваком стваралачком чину постоји апсолутна добит, повећање. Супстанцијалност, твар бића, повећање које се у њему одиграва, постигнути добитак без икаквог губитка – то говори о ствараоцу стваралаштву. Творац који је створио тварно биће и могуће је стварање у самом тварном бићу. Свет је створен не само као тваран него и као стваралачки. У тварности се одражава лик и подобије Творца тј. у самој тварности постоје ствараоци. Тварна природа би била супротна стваралачкој природи када у тварности не би било лика и подобија Творца тј. стваралачка природа. Душа је вечито и пре света створена од Бога Творца и начела душе су божанска и независна од
светског процеса и његовог времена. Преегзистенција душе је апсолутна метафизичка истина. Али судбина душе повезана са космичким развојем. Стваралачки чин апсолутне добити бића, пораста моћи без икаквог губитка и смањења, наставља се у самом тварном бићу, у човеку који је сличан Творцу. Стваралаштво је у свету могуће само зато што је свет у стварању, тј. тваран. Свет који није створен, који не би познавао стваралачки чин задобијања и повећања моћи бивствујућег, не би знао ништа о стваралаштву и не би био способан за стваралаштво. Биће, како га замишља натуралистички материјализам, али и натуралистички пантеизам, не зна ништа о стваралаштву. То је – затворено биће, у коме може постојати само прерасподела моћи, али не може бити приноса, повећања. Што се тиче стваралаштва ништа се не мења, без обзира да ли ће за нас то биће бити материјално или ће бити божанско. За чисто пантенстичку космологију стваралаштво постоји исто тако мало као и за материјалистичку космологију. Нека је свет Божанство, али у Божанству нема стваралачког чина и нема га у свету. Добит стварања се рађа из слободе онога који
ствара. То је – апсолутно повећање за само Божанство. Човек је позван да обогати сам божански живот. Јер морају апсолутно бити не само Бог и божанско, већ и човек и људско. Ортодоксно-библијска теологија, космологија и антропологија су сувише рационалистичке – оне у коначном темељу онога што јесте претпостављају јасну и умо појмљиву светлост, а не тајанствени бездан, који уму ствара само антиномије. У дубинама немачке мистике открива се ова антиномичност и води до Ungrunda-а Ј. Bemea, до Gottheit-a и Мajstera Еkharta, до онога што је више од самог Бога. Истина пантеизма је примењива само на ову изворну и бескрајну божанственост. А стварање света се налази с ове стране, у Богу, у унутрашњем кретању појавне Тројичности. У немачкој мистици није до краја откривена антропогонија, у њој су откриване само теогонија и космогонија.
Али у Богу постоји страсна жудња и брига за човека. У Богу постоји трагични недостатак који се испуњава великим преобиљем – рођењем човека у Њему. Мистици су учили о тајни рођења Бога у човеку. Али постоји друга тајна, тајна рођења човека у Богу. Постоји људски позив, да би се Бог родио у њему. Али постоји и позив Бога, да би се човек родио у Њему. Ово и јесте тајна хришћанства, тајна Христа, непозната мистици Индуса, Плотина и свакој апстрактно- монистичкој мистици. Бог и човек су више него сам Бог. Супстанцијална мноштвеност бића, која се показује у Једном, је више него недиференцирано Једно. Мора се раскинути са метафизичком традицијом Парменида и Елејаца. Само нас мит о Божјој бризи за човека и за његову љубав
приближава оној последњој тајни.
Проницање у тварност бића доводи до разумевања супротности између стварања и еманације. Ако је свет од Бога створен. онда постоји стваралачки чин и стваралаштво је доказано. Ако свет само еманира из Бога, онда стваралачког чина нема и стваралаштво није доказано. Мистичкопантеистичко учење о еманацији негира стваралаштво на исти начин као и материјалистичко-пантеистичко учење о еволуцији. Ако је свет само еманација, излив Божанства, ако се у њега само прелива божанска моћ која слаби у мери у којој се удаљава од извора, онда је у самом свету могуће само изливање и преливање снага, само прерасподела моћи бића, а не повећање моћи. Учење о еманацији је непродуктивно учење. Постоји тајанствена и неуништива сличност између поимања Бога и поимања света. Схватање Бога, које пориче стварање света, нужно доводи да схватања о свету, које пориче стваралаштво у свету. Учење о еманацији не познаје Божји стваралачки акт и зато не познаје никакав стваралачки акт, познаје само изливање. За еманационо схватање Бога и схватање света, моћ се излива и прелива, али се не увећава. Бог у својој еманацији излази
у свет. Код Плотина, Божанство се не умањује у својој моћи услед тога што његови зраци еманирају у свет. Али доследно еманационо учење мора да доведе до учења о смањивању снаге Божанства. Свет је божански зато што се Бог жртвује за свет, што се прелива у свет. Божанство је слабо да створи свет, али оно може да постане свет. Божанска моћ, која се еманира у свет, мора да слаби, да нестаје.
Ако свет еманира из Божанства, онда божанство не може да сачува сву своју моћ, божанска моћ прелази у свет. Чисто пантенстичко схватање Бога је за еманацију, а против стваралаштва. Мистика пантеистичко-еманационог типа је приморана да одбаци стваралаштво, за њу је живот извирање и преливање Божанства у свет и света у Божанство, Божанства у човека и човека у Божанство.“ За такву мистику човек потпуно одлази у Божанство, Божанство потпуно одлази у свет, итд. Када се у човеку рађа Бог, човек умире. Нема стваралачког увећања већ само прерасподеле моћи. Овом типу не припада само Екхарт, већ и Плотин и индијска мистика.“ Ова мистика, у суштини, не зна ни за Божје ни за људско стваралаштво. И учење савремене философије о опадању, о смрти бића у културном стварању, повезано је са пантеистички-еманативним поимањем Бога. У правом стваралаштву ништа се не губи, већ све придолази, слично као што се у Божјем стварању света не смањује божанска моћ због свог преласка у свет, већ придолази нова моћ, а не она која је постојала. У екстремном облику, пантеистичко-еманативно схватање Бога води конзервативном осећању света, пошто доследно мора да негира човека. Овим се, наравно, ни мало не пориче велика истина пантеизма, која је и елемент теистичког схватања Бога. Мисао о Богу превазилази оне антиномије које настају због мишљења о свету у његовом односу према Богу. Јер су једнако истините антиномичне тезе: свет у Богу и свет независан од Бога. Бог трансцеидентан свету и Бог иманентан свету. Библијско учење о стварању света није коначна истина; у њему је изложена само једна од теза антиномије. Остала је скривана дуга теза антиномије: стварање света је унутрашњи процес раздвајања и развоја у Божанском бићу.
Из књиге – Николај Берђајев – Смисао Стваралаштва
