Људи верују да ће осећање среће стићи када буду изнад осталих. У време друштвених мрежа добијамо пример како треба да изгледамо, колико да зарађујемо, где да путујемо, како да изгледамо и тешко је игнорисати наметнуте шаблоне

Једном сам била у друштву у коме су окупљени сат времена разговарали о томе колико ко зарађује, у којој фирми раде, шта су купили, где су летовали…

Људи су се „гађали” цифрама и на њиховим лицима могла сам да видим тај моменат ишчекивања: да ли ће друга страна рећи нешто по чему ће бити бољи или, недајбоже, гори.

Пожељно рангирање

Након сат времена разговора нисам приметила да је атмосфера постала живахнија, да смо се сви осетили пријатније. Напротив, некако су сви изгледали издувано, а разговор је замирао. Могла сам да претпоставим и зашто: сви су у себи размишљали о сопственој успешности и где су на лествици друштвено пожељног рангирања.

То је потпуно погрешан начин размишљања, а ево и објашњења зашто је то тако. У психологији постоји нешто што се зове теорија социјалног поређења, која указује да у људима постоји потреба да процене своје мишљење и способности. Ову појаву међу првима уочио је и описао амерички психолог Леон Фестингер.

Он је утврдио да човек не тежи да процењује своје благостање према томе како се осећа, већ да то ради упоређујући какав је његов живот у односу на друге. И, при томе верује да ће осећање среће стићи када буде изнад осталих у некој врсти друштвено дефинисаног критеријума.

И заиста, најчешћи начин да проценимо себе зависи од тога како се други понашају. На пример, ако неко процењује колико добро трчи, мери своје време упоређујући га с постигнутим резултатима других тркача.

Постоје две врсте социјалног поређења – узлазно и силазно, односно поредимо се с „горима” или „бољима” од нас. Оно почиње још од малих ногу. То су и ситуације када родитељи детету указују како неко друго дете нешто може или не може, брат или сестра исту ствар раде овако, а он онако.

Има породица које ће све урадити само да се не истичу или да други људи не би рекли нешто негативно о њима. Тако се крију деценијске тајне. Тајне су, међутим, врло опасне по наше ментално здравље – временом се испоље у виду неких стварних и видљивих проблема, као болови, душевни проблеми, али и покушаји самоубиства.

Колико смисао живота постаје да се у заједницу уклопимо по сваку цену? Ствар се још више компликује ако знамо да различите културе вреднују различите ствари, али и да постојеће друштвене мреже истичу поређења. Питање је и како закључујемо да је друга особа боља од нас.

На друштвеним мрежама, пре свега, приказује се само једна страна приче, један тренутак, који се чини идеалним. Тада крене и поређење.

Заборављамо да готово нико неће на друштвене мреже „окачити” слику лошег дана или признати како је његова идеална веза заправо лоша и да је његов сјајни посао све што има у животу. Чак и они који би ово урадили, то би учинили само да би добили „друштвене поене”. Тако, ако се не користе правилно, друштвене мреже постају потенцијалне тачке несреће.

Фестингер је у својој теорији тврдио да поређење може да олакша нашу социјализацију, јер можемо да пронађемо људе који су слични нама и да се на тај начин удружујемо с њима према сличним интересовањима, вредностима, као и да узлазно социјално поређење може да подстакне особу да буде бољи човек и напредује у животу.

Сопствени пут

Тако је можда било у друштву с почетка 20. века где се неговао другачији дух, али од тада су се догодиле многе промене. Данас је социјално поређење кост у грлу многима, иако није одрживо по многим сегментима, јер колико год да смо слични по неким параметрима, по некима смо потпуно различити и свако од нас креира лични, јединствени пут.

Због тога је потребно трагати за сопственом стазом док тежимо да испунимо задатке које смо себи поставили, не узимајући у обзир туђу прошлост и темпо.

Цвеће није лепше код другога, само је другачије. Никоме се не забрањује да уређује своје двориште, онако како му се свиђа. Улепшавање дворишта зарад добијања поена од других људи и социјалног вредновања губи смисао и зато је важно да будимо искрени према себи.

 

Анђелија Симић – психолог

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име