На малој клупи у једном омаленом парку
Тамо, може бити у центру Москве,
Париза, Лондона или Берлина;
Можда Токија или Вашингтона
Почиње ова пјесма, или поема.
Тамо су два другара сјећања враћала
На неке људе само њима знане.
Ми те људе не познајемо,
Не знамо за њихово имање, и звање
Али знамо
Да ћемо сазнати из приче два другара,
Који сједе на маленој клупи
Омаленог парка у центру Москве,
Париза, Лондона или Берлина;
Можда Токија или Вашингтона.
Но, ни та клупа није као све клупе
Она је посебна,
На њој су урезана чудесна слова.
Перорезом је неко резбарио арапска слова
И једно велико срце!
Неколико кинеских знакова
Говори нам да се на тој клупи склопио,
Или раставио,
Један од милиона кинеских бракова.
Педантно, уредно, пише: Јörg+Klara.
Сигурно, храбро, ћириличним словима, Пише: Люда+Ваня!
И безброј других знакова и слова
Судбине записане!
На једној малој клупи у омаленом парку
У центру Москве,
Париза, Лондона или Берлина
Можда Токија или Вашингтона.
Да, познавао сам те парове
Били су добри људи
Зато ме твоја прича коју ми управо причаш
Помало збуњује, знатижељан сам
Али…све ме то помало чуди –
Рече први.
Слушај – настави други – на сву срећу
Све је прошло цивилизовано
Гријешимо, људи смо,
Помало прави – помало криви,
Али сви од меса и крви.
Катарину је сачекала кратка порука:
„Bin Weg!“ – Одлазим! У потпису – Али!
Без објашњења, без сувих ријечи
Без патетике…
А знала је да су му досадили
Њени разговори
На руском, са мајком,
На језику који он презире и не воли,
А био је добар човјек!
Гулен је напустила Манфреда.
На улазним вратима стана
Кухињским ножем прободена салвета
Ружем исписана порука на њој:
Hoşçakal! Збогом!
На обадва свијета!
Досадило јој његово пиво послије подне
Њени нису пили, ни отац ни браћа,
Нико од мушких из куће родне.
А била је добра жена!
Фабио није могао више да поднесе
Да његова Ли качи миришљава дрвца.
Он, поносни син Ломбардије
Ходао је рањене душе,
Сломљеног срца;
Чезнући за мирисима
И непрегледним плажама Сицилије.
Ни ријеч није рекао, само је отишао,
Причају да је на обали мора
Негдје код Напуља,
Има малени бар и прави пице,
И не додаје кари, као некад његова Ли!
Био је добар човјек.
Јелена је напустила Момира,
Двоје одрасле дјеце често их виђају у Цркви
Свако у своме реду
Скоро да се и не погледају
Али…
Кријући од себе и од других
Она му намијени свијећу, међу живе,
И он њој, уз ријечи:
За здравље и срећу моје одиве!
Све је то записано,
Или ми бар мислимо да јесте,
Или се бар надамо да јесте,
А можда све тако и није.
Постоје само урезана слова
Постоје имена и презимена
Неких људи и неких жена
Далеких градова и уснулих села
Тешких судбина записаних у картама.
Нема контакта међу цивилизацијама
Осим примитивног, насилног
Жудње за опстанцима;
Хљеба и игара – удобности и пара!
Нема ни љубави осим пред олтаром,
А у овој пјесми или поеми,
Мјесто чекања и мјесто састајања
Мјесто надања и вјеровања је:
На маленој клупи у једном омаленом парку
Тамо, може бити у центру Москве,
Париза, Лондона или Берлина,
Можда Токија или Вашингтона.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име