И хтједе човјек да буде душа
Мекана, танана, вилинска влас
Али на путу враг увијек куша:
„Зашто само њему, шта је за нас?“
У улици тамној перорез сину
И хладна рука поломи перо
Цијели живот у магновењу мину:
„Зар само теби, никаква вјеро?!“
Одасвуд кроз фонтане и аркаде,
Атријуме и перистиле – гласови глуше,
До трга, до трга…на кољена паде:
„Нећемо живот, хоћемо душē!“
У један глас руља примитивно сијева:
На гвожђе, на куке – проломи пук!
Душу не узеше и сад небо пјева,
А доље при земљи завлада мук!
