После пропасти Првог српског устанка, српски народ се нашао у још лошијем положају. Турци су наставили са убијањем људи, паљењем села и суровим утеривањем намета. Многе српске породице бежале су преко границе, у Срем и Банат. Таква ситуација је довела до поновног појављивања хајдука и нових сукоба са Турцима. Локалне старешине су почеле да убијају Турке који су скупљали порез, а Арсеније Лома је запосео Рудник. Српске старешине су се окупиле у Такову, 23. априла 1815. (на празник Цвети), и одлучиле да подигну други устанак против Турака, који је, у суштини, био наставак Првог српског устанка. За вођу је изабран књаз Милош Обреновић, који је тада изрекао чувену реченицу: „Ево мене, ево вас – ето рата Турцима!”
Оружани сукоби вођени током тог устанка били су мањег интензитета од оних у првом устанку и трајали су само четири месеца. После неколико победа устаника дошло је до преговора књаза Милоша са везиром Београдског пашалука Марашли Али-пашом. Споразумом постигнутим 25. октобра 1815. договорена је мешовита српско-турска управа, чиме је тај устанак завршен. Други српски устанак је довео до српске аутономије у оквиру Османског царства и успостављања Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, устав и владарску династију. Срби су тим споразумом, између осталог, заштићени од самовоље и злоупотреба спахија и турских управних чиновника, а стварање Народне канцеларије у Београду дало им је извесну самоуправу. После победе Русије над Турском, Једренским миром решено је српско питање, у чему је значајну улогу имало потписивање хатишерифа (1830), документа којим су потврђена самоуправана права Кнежевине Србије.
Извор: Опште образовање
