Платон Атанацковић припада реду најумнијих архијереја православне цркве током 19. столећа. Овај изузетан свештеник, владика будимски и бачки, двоструки председник Матице српске, катихета и професор сомборске Препарандије, плодан писац, преводилац и велики народни добротвор, рођен је у Сомбору, на Петровдан 1788. године, као син угледног, имућног и просвећеног сомборског трговца Петра Атанацковића и супруге Марије. Млади Павле Атанацковић завршио је сомборску Норму Аврама Мразовића и Граматикалну школу Василија Ковачића.
По препоруци свештеника Атанасија Зарића отишао је 1801. г. у Карловце и ту је, као најбољи у класи, завршио шест разреда Карловачке гимназије, а затим и две године Богословије, после чега се вратио у Сомбор, где је 1809. г. пред Аврамом Мразовићем положио испит за учитеља, па је одмах био и постављен на учитељску дужност у сомборској Норми. За свештеника је рукоположен 1810. године. Био је већ тада међу најобразованијим грађанима Сомбора.
Из Сомбора је 1812. г. Павле Атанацковић прешао за наставника у новоотворену Српску учитељску школу у Сентандреји, где је именован за предавача педагогије, методике и историје, као и за привременог катихету, а од маја 1813. г. постављен је за редовног професора катихетике и суплента граматике и црквено-словенског. У извештају о кандидатима за професоре Препарандије Урош Несторовић је за Атанацковића, осим осталих похвала, написао и да је одличан познавалац латинског, немачког и мађарског језика. У Сентандреји је неко време био и препарандијски сениор (управник), као и куратор (старатељ) ђачког конвикта. У Сомбор се вратио 1816. г. као катихета пресељене Препарандије, о чијем је свечаном отварању 3/15. новембра одржао знамениту (касније објављену) просветитељску беседу. Атанацковић је поново постављен за пароха Светођурђевске цркве, што није прошло без тешкоћа. У Сомбору је живео на Тргу Св. Ђорђа, у кући на чијем ће месту, пола века касније, бити подигнута једноспратница Паланачких (овде је, у више наврата, угостио и свог пријатеља Вука Караџића). У Препарандији је предавао веронауку, црквено појање и свиларство све до 1829. године, када се, након смрти супруге Катарине, замонашио у манастиру Крушедолу, при чему је добио монашко име Платон.
Почасни члан Матице српске владика Платон је постао 1840, а у лето 1841. г. једногласно је изабран за другог Матичиног председатеља (први је био Сава Текелија). Након Текелијине смрти, био је, од 1842. до 1844. године, председник Матице српске, када је њено седиште још било у Пешти (други пут је ову дужност обављао између 1864. и 1867. године, када је седиште Матице српске, највише његовим залагањем, премештено у Нови Сад). Владика Платон је још 1841. г. поклонио Матици своју библиотеку, са 787 књига, и то је најстарији легат Матице српске. Након смрти митрополита Стефана Станковића сазван је 1842. г. Црквени сабор, на коме су за карловачког митрополита била предложена три епископа: вршачки Јосиф Рајачић, темишварски Пантелејмон Живковић и будимски Платон Атанацковић, а највећи број гласова добио је епископ Рајачић, који ће, на Мајској скупштини у Сремским Карловцима, 1848. г. бити изгласан за патријарха српског.
Убрзо по Рајачићевом избору избио је и први сукоб владике Платона са новим митрополитом поводом Платонових ставова изнесених на заседањима Угарског сабора у Пожуну, али је, упркос том сукобу, митрополит Рајачић предложио владику Платона за представника Одељења српских црквених и школских послова при угарском Министарству просвете. Сукоб се заоштрио у првим месецима Мађарске револуције, када је, на предлог тадашњег угарског краљевског министра просвете, барона Јожефа Етвеша, цар Фердинанд потврдио именовање Платона за епископа бачког, што Рајачић није прихватио, а Платона је сматрао заступником мађарских, а касније и бечких интереса. У време Мађарске револуције 1848/49. г. владика Платон је боравио у Сомбору, а захваљујући његовом залагању, у лето 1848. године, знатан број Сомбораца је спасен из мађарског заточеништва. Према писменом сведочењу преко 50 најугледнијих Сомбораца, владика Платон се у време Револуције држао часно и трпео је последице свог доследног националног става. Ипак, сукоб са патријархом Рајачићем је настављен и трајао је још седам година, а безуспешно су посредовали и владика црногорски Петар II Петровић Његош, и српски политичар Илија Гарашанин. Измирио их је тек 1856. г. гроф Коронини, војно- цивилни заповедник Војводства српског. Дужност бачког владике Платон Атанацковић је преузео у новембру 1851. године, а званично је устоличен 20. маја 1852. г. у Новом Саду.
Бачка епархија је у време Револуције тешко пострадала, па се владика Платон, по преузимању дужности, здушно посветио обнови разрушених и оштећених храмова, верском просвећивању и унапређењу школствa. Bладика се старао да српски ђаци добију ваљане уџбенике, па је знатан број књига и лично написао или превео.
Платон Атанацковић био је изразито плодан писац, који је, за више од пола столећа активног писања, написао, превео или приредио преко 50 књига, књижица, уџбеника и приручника, од којих су неки објављени у више издања, зачуђујуће широког обима научних подручја, од правописа, граматике, педагогије, свиларства, црквене историје и догматике, до математике, реторике, филологије, лексикографије, политике и музике. Уз све то, писао је и објављивао и поучне књиге, пригодне оде и полемике, повремено и под псеудонимом „Старац Мирко“ или „Родољуб Србин“. Станислав Винавер је касније записао да је велики владика Платон Атанацковић, патрон свих нас књижевника, имао огромних заслуга које се просто проценити не даду, за књигу на језику народном. Био је члан Друштва српске словесности, Српског ученог друштва, почасни члан Руског историјског друштва при Московском универзитету и члан Чешког музеја у Прагу.
Владика Платон је откупио штампарију Данила Медаковића и даровао је Српској гимназији у Новом Саду, а 40.000 форинти приложио је за оснивање Правне академије. У здање првобитно намењено за ту сврху усељена је 1864. г. Матица српска, тек пресељена из Пеште (данас је овде седиште огранка САНУ у Новом Саду). Материјално је помогао рад Српског народног позоришта, новосадску црквену општину, а подигао је и зграду новосадске Српске основне школе. Установио је и фонд „Платонеум“ из кога су, скоро осам деценија, школовани сиромашни, а добри ђаци у сомборској Препарандији. Повремено је посећивао родни град, у којем је, на немало чуђење Сомбораца, у лето 1859. г. устоличио за проту младог Ђорђа Бранковића – показаће се, једног од најзначајнијих јереја у сомборској црквеној повесници и будућег српског патријарха.
Платон Атанацковић је умро у Новом Саду, у 79. години, 9/21. априла 1867. године. Опело у новосадској Саборној цркви служио је тадашњи српски патријарх Самуило Маширевић (Сомборац и Платонов ученик), а сахрањен је на Алмашком гробљу, у капели коју је подигао за свог јединца и себе, а коју је живописао сликар Павле Симић. Дошавши на место владике бачког,
Данашња хуманитарна организације Епархије Бачке носи његово име.
Извор: хттпс://www.равноплов.рс/
