Моје су снаге овоземаљске,
честице мале.
Гладна сам Твоје топле
речи и мудрости .
Метаморфозе знања обрћу стварност и
као лавина пулсирају
срцем у разуму.
Дијагонала увире у
потребу да истина
пробије границе.
Читави светови и
компликације топе се
у отвореном ложишту учења.
Ко’ полен разноси се радост и руке се Теби пружају.
Кроје се дани и сати
и не одлазим од те жеље.
Хрлим, трчим, јурим ка Теби јер само Ти радост
најчистију дајеш.
И молитвом Ти казујем, јер, ја не знам да Те не волим и само Ти
кажем:
Требам Те ја.
И јака сам у
слабости људској јер
Ти си ту.
