Радост…
Радост је трептај срца, сјај у очима, топлина додира…
Радост није у дефиницијама, категоријама, психолошким проценама, речима…
Радост или осетиш или не. Или је негујеш и доживљаваш или не…
Оно чему поклањаш пажњу, време, себе то и бива у теби.
Кадри смо подићи на пиједастал злопамћење, негативност, увреде, завист, лоша дела, и тако пустити да радост потоне у тај муљ. Оно што хранимо и акцентујемо то преузима примат у нашим животима. Зато окренимо се добром, лепом, позитивном и радост ће бити ту.
Није важно шта ми је неко учинио, рекао, да ли ме је повредио, увредио… Важан је онај други који се радовао са мном, који ме загрлио, насмејао, посветио своје време…
Радост је „Слава Богу“.
Радост је Литургија.
Радост је свето причешће.
Радост је упаљено кандило, појање, мирис тамјана, молитва…
Радост је сада, овде, радост је ватра у камину, пуцкетање дрва и укус чаја. Радост је осмех моје сестре, порука од неког драгог… Радост је смех са пријатељима, прочитана књига, одгледан филм, пријатна музика… Радост је пар рукавица, марамица у џепу, пахуљица на лицу….
Радост је бити задовољан са оним што имаш, волети, дружити се…
Радост је у Господа се уздати и Богородици благодарити.
Радост је устати у нови дан, бити захвалан и поштовати дар живота.
Радост је у емоцији не у речима.
