Наташа Ђолић: Не памтим увреде

Много је, данас у свету, увреда, понижавања, лажи, обмана.
Свакодневно, готово, свако од нас сусреће се са тим.
Али колико нас то треба да дезорјентише, затрује, заустави ка сусрету са Богом?
Трпети, истрпети, поднети, оћутати, искулирати – није ни лако ни једноставно.
Колико то штети, не само нашем здрављу и вери, већ и међуљудским односима, колико нас то удаљава једне од других и трује нам дане?
Много, превише, натовари се то као да носимо стену на плећима….
А није потребно. Довољно је опростити и ослободити себе, вратити мир и спокој, снагу и радост.
Па нек вређају, исмевају, понижавају – опрости. Опроштај је мелем и за увређеног и за увређивача. Све прође, па тако и то, довољан је опроштај.
Добри Бог, даноноћно опрашта нама грехе, па ко смо ми да не опростимо другима.
Опростиш и кренеш даље.
Не памтим увреде, ја сам изабрала да памтим лепе гестове, љубазне речи, искрена дела.
Изабрала сам опроштај и слободу, изабрала сам светлост и осмех, изабрала сам човека, ближњег, изабрала сам лепшу страну живота.
Као на пешачком прелазу, опростила сам, прешла на другу страну улице, алејом љубави и кренула даље…
Не памтим увреде.
Памтим добро у људима.