Време…
Шта је време сем збир наших грехова, покајања, успона и падова, радости и сета… Призма нашег овоземаљског живота.
Пуно га је када чекамо, када боли, тишти, када баласт живљења огрне наша плећа, а, опет, тако мало га је и пролети, као голубицина перушка на ветру.
Време – и очај и нада, и страдање и казна, и лепота и радост.
А секунда? Мали комадић, али велики делатник.
У једној секунди, читав се живот променити може… на горе или на боље… није чак ни битно, битно је ценити и не подценити ни један секунд. Сваки је велики, сваки је важан, сваки нам је Господ поклонио.
Једно дивно острво, лето, море, опуштеност. Људи са свих меридијана, свих раса, небројено језика који допиру са свих страна, музика, смех.
Лагано корачам тротоаром, мимоилазим се са другим пролазницима, падне ту по који осмех, поглед, по неко питање.
Дивно је. С једне стране прелепе виле, дивне ограде, капије, стубови, с друге стране дрвеће: кестен, маслина, лијандер, па опет:кестен, маслина, лијандер. Прелепо.
Видим сувоњаву прилику, тршаве косе, лагано хода, и издваја се из те масе.
Дечак 14 – 15 година. Хода, неким својим темпом, неким сопственим делом реалности. При сваком кораку додирне ограду, затим стабло. Када му се неко приближи повије главу, поглед упре у беле мермерне плочице тротоара и застане док други не прођу мимо њега, вероватно да не прекидају његов низ, да не ремете, ту чудесну, њему схватљиву логику.
Аутистичан је. Постаје ми јасно и, истовремено у мени се, као први импулс буди емоција. Не могу дефинисати шта тачно осећам али, сигурна сам, то није сажаљење. Нешто дубље, јаче, истинитије.
Међу нама је све мање растојања, лагано идемо једно ка другом.
Угледам бистре, искричаве смеђе очи.
Све смо ближе… И онда тих неколико секунди. Гледамо се у очи, он наставља свој ритуал, додирне ограду, затим стабло, али не погиње главу, не спушта поглед.
. И све то траје неколико секунди, али преплави ме осећање испуњености и усхићења. Гледали смо се неколико секунди.
Моје емоције биле су искрене, стварне, он није побегао од мог погледа и хоћу да верујем да је видео да га гледам, не као равног себи, већ као бољег, да поштујем његову јединствену лепоту, да искрено видим истинитост његовог света. Нисам га жалила, нисам била равнодушна, ја сам га поштовала и прихватила, баш таквог какав јесте у тих неколико секунди.
Можда изгледа као нешто без значаја, али није. То ми је Бог у љубави својој дао један од оних момената које често не приметимо, онај моменат када човек човеку је ближњи.
И колико тих неколико секунди, као дар, добијамо свског дана, а колико их приметимо и искористимо?
Да ли олако све схватамо, не примећујући шапат Божији, који нам, тако изобилно дарује љубав, шансу да ми подаримо љубав, да од неколико секунди начинимо одсјај лепоте, људскости, истинитости.
Захваљујемо, свакодневно, Богу на свему што нам даје, за оно што знамо и за оно што не знамо… Можда, ако са више вере упловимо у време, ухватимо тих пар секунди да се винемо пут љубави.
Хвала Ти Боже, на свим даровима којима обасипаш ову малу, грешну душу, хвала ти на шанси да будем боља, да више волим, да правије, пред Тобом, стојим.
