Понекад мисли о томе да нема никаквог смисла не остављају човека ни на тренутак. Притом, ако он сам себе пита који су разумни аргументи тог става, тешко да ће умети да одговори. Ако је искрен према себи, он неће моћи да тврди ни да је то 100% тачно, а камоли да изнесе аргументе. Јер признати да живот нема смисла, то значи тврдити да сви људи око нас живе узалуд, и да цео свет који није учинио самоубиство заправо греши. Односно, сви они који налазе смисао – нису у праву. Зар није сувише смело тврдити тако нешто?
Важно је разумети да мисли о томе како живот нема смисла и како је смрт апсолутни крај људског постојања и избављење од свих проблема – нису наше мисли. То су присилне мисли на које нас наводе, према православном учењу, зли духови. Те мисли су мучне и човек мора да се бори са њима, ако жели да буде срећан, што је природно. нема другог пута: ако се не упусти у борбу, велика је вероватноћа да ће присилне мисли потпуно окупирати свест и онда неће бити у стању да види реалност. Ако се не бори, изгубиће везу са реалним светом и коначно потпуно упасти у свој илузорни свет… Притом, човек неће доћи до таквог стања слободном вољом, него ће га мисли слепо водити. Тешко да таква перспектива може бити пожељна, и ако постоји шанса да се избегне, треба покушати. Ипак, многи људи који дођу до очајања склони су пре да кажу да живот нема смисла него да уложе снагу за борбу. Иако знају за велико искуство предака, за мудрост која им је била водиља када су осмишљавали своје животе и проналазили смисао, многи не желе чак ни да се упознају са философијом предака и са оним што је чинило радосним њихове животе.
Ова парадоксалност може се илустровати следећом метафором. Човек тоне и види спасиоца који жели да га избави из воде, али дављеник виче:“Нееее, не прилази ми! Не желим да ме ви спасавате! Није ме брига што сте одличан спасилац и што сте помогли многим људима, мени је боље да се удавим!“ Јасно је колико је то безуман избор. С једне стране, човек би желео да пронађе смисао свог живота, али са друге, не жели да уложи никакав напор и одбија сваку помоћ. У датом случају одриче се искуства пређашњих генерација, а такође и мудрости људи који ни данас воде смислене животе. Ако се човек пажљиво загледа у себе, наћи ће да у њему самом постоји отпор према тражењу смисла. Отпор према свему ономе што се тиче религије, свему што говори о Богу и бесмртности. Када нешто може да осмисли твој живот, зар није природно да се то прихвати и употреби. Лек, који даје духовно оздрављење. Не! У стању смо да пробамо све друго, само не религију! Међутим ако бисмо логично размишљали, зашто да не? Ако се човеку допадне – дивно, ако не – ништа страшно, ништа не губи, враћа се мирно својој философији и свом погледу на свет. Зашто настаје тај отпор? Зато што свако од нас живи до одређене мере у свом измишљеном свету, у свету својих илузија. У свету илузија човеку је комфорно: мирно, удобно, познато, тамо све разуме. Најчешће, тај свет није заснован на трезвеном погледу на живот и себе самог, већ на промењивим и лажним осећањима, на слепој вери у иста та осећања. Зато је његова стварност веома искривљена. Човек који тражи и нађе смисао, мора цео свој живот да мења у складу са тим. Ако се определи за нови, смислени пут, стари свет се руши , руши се основа на којој је грађен, руши се до тада уобичајени начин живота. То је приличан стрес сваког, јер смо веома везани за свој илузорни свет и подсвесно не желимо да га срушимо…Ипак боље то да сами учинимо онда када још има времена и снаге да се ствара нови свет, који не би био на лажним, већ на истинитим основама. Боље да сами учинимо то, него да нам живот донесе исто то онда кад смо већ на ивици.
Постоји још један разлог због кога се противимо тражењу смисла: ми једноставно не желимо нимало да радимо на себи. Јер ако се смисао нађе, онда треба тежити њему, улагати велике снаге на том путу и тада више нема назад. За такав подвиг смо лењи, јер смо навикли да у свему тражимо задовољство. Лењи смо да се позабавимо својом душом и да побеђујемо себе. Такође, ми не желимо да отворимо очи и сагледамо своје недостатке, јер то не дозвољава наша гордост.
Вратимо се метафори. Ово се може објаснити на следећи начин: ми смо као ученици који желе да их уче, али тако да не ремете нашу забаву са другарима из разреда.
У суштини, већина нас разуме да смисао живота заиста постоји…Али, жеља за тражењем истог је слаба, јер би следећи корак био мењање себе и свог живота. То је веома тешко, нарочито ако је човек оријентисан на материјално, на своје потребе и задовољства. Ми стално тражимо сурогате, а не саму истину, зато што је она скупа и ради ње се треба трудити. Лењи смо за истину, зато се држимо сурогата који нас не коштају скупо. Са друге стране ако вас очајање и бесмисао доводе до мисли о самоубиству, онда је јако важно да се отворе очи и крене у потрагу за животним смислом. зар није боље уложити напор, па чак и велики и разрушити свој илузорни свет и његов тренутни комфор заменити истинском срећом, него једноставно уништити себе?
Из књиге – Од бола ка победи
