Непоколебљива увереност у исправност управо нашег мишљења (заснованог само на сопственом искуству уноси у нас осећање интелектуалног, моралног или било каквог другог преимућства над сабеседником. Нас често доводи у непријатан положај неспособност или непостојање жеље да се надвлада сопствени его. Штитећи се и бранећи своју позицију, ми истовремено тежимо ка томе да опонент засигурно прихвати управо нашу тачку гледишта, „преиспитавши се“ и одустајући од своје сопствене. Али, управо исто то расуђивање покреће и наше опоненте. Нико не жели да уступи своје позиције, зато што се конфликтни људи свађају, доказују н вриште у својој самоувереној гордости.
Осећајући своју премоћ и почињући сукоб (можда чак и несвесно), човек сматра да има право да намеће сопствено „правилно“ мишљење. Ствар је у томе што, када онај који се препире не би био уверен да је опонент боље упознат са предметом спора, он не би са њим ни ступао у препирку. Можемо то потврдити очигледним примером: ако ми нешто слабо знамо, онда се нећемо расправљати са научницима који се одлично у то разумеју. Ми, просто, нећемо желети да испаднемо глупи и нећемо се упустити у расправе, унапред предвиђајући пораз. Али, када сматрамо да се налазимо са опонентом на истом нивоу, или чак вишем од њега, почињемо да развијамо дискусију и инсистирамо на својој тачки гледишта без обзира на то што расправа постепено прелази у конфликт. Због одсуства смирења и несхватања сопствене природе, ми често улазимо у расправу и сматрамо себе много бољим, паметнијим, искуснијим и обавештенијим од свог сабеседника. Желимо да буде по нашем! Али, зар други човек, такође, не може бити уверен да је исправна баш његова тачка гледишта i ето почетка сукоба: обе стране покушавају Једна другој да докажу исправност својих ставова и, у резултату, добијамо расправу и свађу.
И, у кулминацији свађе толико нас обузме сопствени разобличавајући говор, да чак и не слушамо и не видимо човека коме су упућене наше речи. Ми тежимо да на сваки начин докажемо да смо у праву ја одбранимо своју позицију и достигнемо своје циљеве, некад апсолутно не желећи да чујемо аргументе сабеседника. Зашто слушати и слушати ако си унапред сто посто уверен да је он у заблуди, да апсолутно није у праву, и твоја дужност је да га убедиш га у то. Код Монгола говоре истовремено обе стране, али ниједна од њих не слуша ону другу. Они који се свађају личе на два пријемника који се врте у својој стихији, не обазирући на то да, у том тренутку, пренос иде са друге радио станице.
Зато је важно схватити да је за разрешење сукоба неопходан дијалог! Жена може да изговори бујицу речи мужу и да га натера да, на пример, оде да опере судове али, у њиховом разговору није било места за дијалог и изградњу заједничког излаза из ситуације. Уместо тога, десио се обичан притисак који је довео до некаквог краткорочног резултата. Може се са сигурношћу рећи да ће се ситуација поновити, и да ће жена поново морати да се суочи са решавањем истог проблема.
Можемо да слушамо сабеседника када емоционални фон не излази изван оквира умереног. Непомирљива гордост, неумеће да се уважава туђе мишљење, да се слуша и можда промени и сопствено уверење, да слуша и можда промени сопствено уверење, доводи до жестоких, дуготрајних и тешко разрешивих конфликата.
Неки психолози саветују да се обратимо „теорији контролисаних конфликата“ и говоре о томе да конфликти омогућавају људима да „избаце емоције“, да разјасне односе и разаберу се у осећањима. На тој основи они тврде да конфликт има одређен практичан значај. Али, и сам избор метода које прате тај циљ већ изгледа сувише екстремно. Проверити своја и туђа осећања и разабрати се у њима уз помоћ конфликта – исто је као запалити ватру у стану да би проверио да ли је линолеум отпоран на ватру. А ући у конфликт да би на тај начин избацио накупљене сопствене негативне емоције значи, једноставно, не волети и не уважавати свог партнера и сабеседника. И ти психолози који пишу о неопходности конфликта у нашим животима, дубоко греше.
Конфликт никада не може довести до позитивног дугорочног резултата. Сетите се конфликата чији сте ви били сведок, или оних у којима сте сами учествовали. Кажете; да ли је за учеснике конфликта постојала било каква опипљива корист, која мења живот набоље; Да ли је бар један од тих конфликата довео до позитивног дугорочног резултата; Веома тешко. До привременог резултата. конфликт, несумњиво, може да доведе. Али. не може као своју последицу имати дугорочни позитиван резултат. И то све због тога што сваки, чак и мали конфликт, ствара неповерење, злобу, увреду и друга негативна осећања. Конфликти, у већини случајева, не само да нису способни да реше и побољшају ситуацију, него је и значајно погоршавају. Они кваре односе, одузимају здравље, гутају огромно животно време, а понекад доводе људе и до суицида. Узајамни прекори и увреде међу супружницима, колегама, вршњацима, или у породици…
У друштву су толико раширене расправе и раздори – да обогаљују људе и на моралном и на физичком нивоу. Расејаност, стање угњетености, депресија…– то, свакако, није коначан списак последица започетог конфликта. Постоји једно просто и добро средство за гушење — конфликта у почетном стадијуму – широк осмех који понекад називају „разоружавајућим“. За разлику од викања и свађе, широк, отворен осмех лишава другог учесника расправе да остане у истом. Заиста, када је човек отворен у општењу и односи се добронамерне веома је тешко испољити агресију према њему.
Крај првог дела
Из књиге – Од бола ка победи
