Нико никада није видео да су шахисти одредили најјачега међу собом тако што су један другог лупали таблама по глави. Ако је циљ одредити шаховског
шампиона, онда је неопходно знати и правила. А ако је циљ – показати физичку припрему и право да се назовеш шампионом у боксу, онда није неопходно ради тога ни седати за шаховску таблу.

Тако је исто и у конфликту: ако ви желите да разрешите ситуацију, није неопходно примењивати насилне методе, него се могу искористити и други начини игре. Не треба измишљати лажне циљеве. Ако ви, у ствари, желите да схватите ко је главни у кући, одредите „вођу“ на други начин.

Што више човек узима своје афекте као аргументе, то очигледнија постаје његова неисправна позиција. Онај који иде на то да попусти у конфликту, тај показује силу.

Код Крилова постоји занимљива прича о слону и кученцету. Још из школских клупа сећамо се оног спокојног слона и кученцета које га обасипа лавежом.
Ко је од њих био јачи? Слон сигурно није наставио свој пут и одбио да ступи у окршај са кученцетом зато што је био слабији.

Остајући спокојан, човек не показује слабост, него своју снагу, надмоћ над противником. Он ставља околини на знање да влада ситуацијом. Ако би се човек подвргнут сличном нападу понашао другачије и ако би јурнуо песницом на онога ко га је увредио, или га обасуо псовкама, доказао би тако само сопствену слабост и сам би постао предмет подсмеха…

Шта се обично догађа у нашим свакодневним расправама? По правилу, овде ствар стоји другачије: нама кажу неку реч, ми одговоримо са две, они нама две,
ми њима три… И тако долази до ескалације конфликта: два човека покушавају да разјасне ко је од њих јачи. И нико од њих да се досети да је снага управо код онога ко попушта. Кученце, на пример, никада прво не умукне, нити престаје да лаје. Шта радити у том случају? Зар се треба потрудити да га надгласаш, и то по цену да промукнеш?

Ако схватате да је човек озлојеђен и да кипти од емоција, не треба са њим заметати кавгу. Ви ћете само погоршати његово стање и подстаћи његову злоћу. Свађе са јаком вриском и узајамним увредама, са тигањима и кутлачама, са извлачењем из прошлости давно заборављених увреда (које, притом, одавно нису актуелне), уопште нису разуман начин разјашњавања
односа. И понављам: није у праву онај који сматра да се посредством конфликта могу решавати проблеми. Ми не можемо једном руком зидати, а другом рушити. И због тога некад и наше најдраже људе сматрамо својим непријатељима.

Али, конфликт се може развијати у правцу који му ви одредите. И велику улогу има ваш однос према другој страни. Ако ви саговорника доживљавате као непријатеља, онда нема сумње да ће се и он према вама односити непријатељски. А ако ви у супротној страни конфликта видите свог пријатеља или драгог човек, онда ће се и он, највероватније, понашати у складу са сценаријом који ви прижељкујете. Сликајући у својој глави лик спаринг-партнера у рингу, ми чинимо реалним и његово агресивно понашање. Не треба на то заборављати.

У својој пракси ја сам предлагао конфликтним људима да све своје замерке према другима запишу на папир и да на тај начин на њих одговарају. Неопходан услов за такво општење јесте поштовање конкретности и јасности замерки које сте изнели. Ако разматране проблеме преведемо на ниво „он је глупак!“ – онда то није конструктивна критика, и природно, не може довести ни до какавих добрих резултата. Фон треба да буде што је могуће мање емотиван. Ваша саопштења треба да подсете на формалне суве извештаје, у којима се непристрасно излаже суштина питања.

Слична метода дозвољава супружницима да изнесу своје мисли не мешајући емоције – јер њих је врло сложено изразити адекватно на папиру. И зато на том листу остају само убедљиво засновани и разумни аргументи. Притом, онај који пише може боље сагледати суштину и његових сопствених замерки и целог проблема који се за време ватрене свађе унаказује набујалим емоцијама и доживљава искључиво кроз призму сопствених осећања.

Сличан формализам писменог решавања спорног питања можда не украшава породицу, али дозвољава да се очувају односи и да се разаберу у насталој ситуацији. Ја сам много пута видео потврду ефикасности те методе.

За излазак из запаљиве конфликтне ситуације
                    могу се дефинисати следећа општа начела:

1. Пре него што започнемо и предочимо партнеру некакве рачуне и замерке, треба се прво сетити сопствених грехова и недостатака. Поставите себе на
место вашег опонента ког покушавате да разобличите: зар ви никада нисте били у сличној ситуацији, зар нисте демонстрирали сличне особине или осећања, зар нисте слично поступали?

2. Ако научите да трезвено и објективно оцењујете самог себе, и као у огледалу научите да налазите и видите свој сопствени одраз у понашању човека који је са вама у конфликту – онда ћете се, највероватније, према том човеку односити са више разумевања. У народу се каже: „Болесни болесног најбоље разуме“. Та изрека је психолошки заснована и има утемељење, јер
се свако од нас „налази у свом мерном систему“. Здрав човек из више разлога слабије разуме и осећа болесног, док је болесни, истовремено, у већој мери способан да схвати и покаже саосећање.

3. Ми често, због своје гордости и необјективности, одбијамо да прихватимо сопствено несавршенство. Ако сам, улазећи у конфликт, свестан да сам некада
и ја чинио сличне грешке, да, такође, ни сам нисам био увек на висини задатка, пројављујући слабости или глупости – онда могу у том конфликту заузети
правилнију позицију. У нашој расправи и мој опонент и ја схватићемо да смо несавршени и осетићемо се једнакима.

Михаил Хасмински -из књиге: Од бола ка победи

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име