Израз „православна психотерапија“, који сам употребио у својој првој књизи, објављеној 1986, изазавао је знатне реакције – позитивне и негативне – и морао сам да га објасним у различитим ситуацијама. Неке од тих објашњења изнећу и овде.

Прво, израз „психотерапија“ јесте кованица са Запада, настала у различитим психолошким, психоаналитичким и психотерапеутским школама, које не разумеју душу на исти начин на који је разуме православна традиција. „Психом“ модерна психологија назива скуп свесних и несвесних манифестација искустава и понашања. У православној традицији, међутим, израз „психа“ означава духовни елемент човековог постојања, који је у јединству са душом и сачињава ипостас (лично постојање). Ја сам користио израз психотерапија додајући реч православна, и као што сам објаснио много пута, православна психотерапија има другачију антропологију од западне психотерапије.

Друго, блиско повезујем израз „психотерапија“ са умно – исихастичком традицијом. Ово је живот описан у делима св. отаца, без обзира на човеков унутрашњи живот, у будности и молитви. Наравно, ова умно – исихастичка традиција може се такође пронаћи у књигама Старог и Новог Завета. Према томе, „православну психотерапију“ треба разумети не као психолошку, емоционалну и интелектуалну равнотежу, већ као начин на који човек упознаје Бога. У суштини, ово је очишћење слике Божије, која је помрачена првобитним грехом, ово је уподобљење Богу, човекова заједница са Богом, односно обожење.

Треће, иако је ово предавање о православној психотерапији и односи се на „психу,“ православна психотерапија се уствари користи у лечењу целе личности човекове, и тела и душе, наравно без игнорисања медицинске науке. У ствари, како видимо у светоотачком предању, душа је блиско повезана са телом и постоји веза између ова два елемента човековог постојања. Дакле, унутрашњи мир се односи и на душу и на тело. Важно је напоменути да исихастички покрет, који се догодио у 14. веку, како је објашњено у учењу св. Григорија Паламе, архиепископа Солунског, и у текстовима Сабора између 1341. и 1368. године, од којих су неки читају у Недељу православља, односе се не само на душу већ и на тело. Варлаам, филозоф који је заговарао западни схоластицизам, умањио је значај људског тела. А насупрот њему, св. Григорије Палама указује на велики значај људског тела, између осталог због оваплоћења Сина и Речи Божије; он развија теолошко учење Цркве о целокупној личности, души и телу.

Целокупно дело Цркве бави се исцељењем душе и тела. Кроз Св. Тајне, које су крштење, миропомазање, причешће, покајање, свештенство, брак, јелеосвећење цела личност је благословена, и тело и душа.

Четврто, православна психотерапија не превиђа медицинске терапеутске методе, чак и модерну психологијупсихоанализу и психотерапију. Православна психотерапија има за циљ обожење човека, док хуманистичка психотерапија је заинтересована за човекову психосоматску равнотежу и његову социјализацију, било у оквиру породице или друштва. У ствари, ту мора да постоји сарадња између духовног оца, који користи православну психотерапију и психијатра, који је заинтересован да исцели болести нервног система и психолошку неуравнотеженост.

Верујем да се у великој мери израз „православна психотерапија“ односи на психологију, психотерапију и неурологију. Знамо да је у прошлости било велике разлике између психотерапије и неурологије. Међутим, недавно, схватило се да ове две дисциплине морају да сарађују јер болести нервног система утичу на човеков психолошки аспект, а исто тако психолошке болести утичу на нервне ћелије, гене итд. такорећи на само тело. Дакле, православна психотерапија повезује психологију и неурологију, али иде даље од њих јер, како ћемо касније објаснити, православна психотерапија функционише изван граница науке, не игноришући је. У исто време она помаже и психосоматском склопу и социјализацији личности.

У поређењу са неким школама психотерапије у Западном свету православна психотерапија има више сличности са егзистенцијалном психологијом – психотерапијом, као што је поменуо Виктор Франкл.

У овом контексту искористио сам израз „православна психотерапија“ и он је као такав прихваћен од стране људи који проучавају ствари на озбиљан и одговоран начин. Искрено, морам да напоменем да сам у својим анализама био под утицајем оца Јована Романидиса, који је учио да је православна теологија терапеутска наука и да је хришћанство настало у 20. веку, било би прихваћено као терапеутска наука; у својој методологији оно би било психотерапија или неурологија. Назив једног од његових чланака уствари каже: „Религија је неуробиолошка болест, а православље је њен лек.“

У сваком случају, израз „православна психотерапија“ прихваћен је од стране научника, као што је показала обимна књига под насловом „Приручник психотерапије и религијске различитости“, објављена од стране Америчког психолошког друштва. Ова књига описује терапије које нуде религије. У поглављу „Психотерапија са са православним хришћанима“, коју је написао Тони Јанг, постоји обиман извештај о психотерапији коју нуди православна Црква и умирујућем ефекту који има исповест и Исусова молитва, која делује у срцу.

Други, важан чланак написао је Пол Кимисис, „Од неуробиологије до нетварне светлости“, разматрајући велики значај који православно предање има на духовно здравље човека.

 

Превод: Бојана Србљак из књиге Митрополит Јеротеј Влахос – Православна психотерапија

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име