Изненадна напетост, вербална или физичка агресија у тренутку када је нико не очекује – само су највидљивији и први знаци импулсивности, која може да буде забрињавајућа. Јер, реакција личности која изгледа као неко ко прати тренутне нагоне, без укључивања рационалног размишљања, указује на недостатак самоконтроле која може да води до потпуне неспособности контроле беса, али и до кршења закона, самоповређивања и злоупотребе психоактивних супстанци, упозорава психолог мр Анђела Златковић.
Она подсећа да је импулсивност често и пут до зависности – од коцкања, интернета, куповине и претеране хране, па до порнографије и упуштања у девијантне сексуалне и друге морбидне зависности.
Није ментални поремећај
„Импулсивност се најпре огледа у упадању у реч, скакању с теме на тему, непридржавању договора, претераном дељењу информација о себи или другима, како кажу: када је језик бржи од памети. Наравно, ова појава се сама по себи не посматра као ментални поремећај, али она као црта личности погодује развоју поремећаја у понашању, зависничког понашања и граничног, антисоцијалног поремећаја личности. До биполарног понашања или поремећаја пажње”, објашњава саговорница.
Импулсивност је, додаје, повређујућа како за саму ту особу, тако и за међуљудске односе у које ступа. Јер, обележје комуникације с таквом особом је недостатак поверења, због тога што се у понашању не обазире на последице својих исхитрених одлука по људе око себе. Импулсивност обично прати неодговорност која се огледа и у прекомерном трошењу новца, упадању у дугове и сукобима са законом.
Како сматра психолог Анђелка Јелчић, импулсивност која је забрињавајућа утиче и на партнерске односе. Импулсивне особе често мењају партнере, а уколико нађу такве с којима могу да ступе у трајнији однос, склоне су неверству.
„Такође, ове особе имају проблема и у пословним односима. Често мењају послове, кратко се задрже на једном, јер им не пружа довољно узбуђења. Дешава се и да буду отпуштене због неиспуњавања обавеза, кашњења, кршења правила и лоше комуникације. Уколико приватно воде сопствени посао, он трпи јер клијенти уоче увек непоузданост и отказују сарадњу. Студије на ову тему говоре да импулсивни увек хоће моменталну награду, без размишљања о последицама, уз снажну жудњу да се увек ступи у акцију. То их води брзим одлукама без обазирања на исход и последице. Та негативна хитност је у ствари одраз неуспеха да се изнесе тежина негативних емоција. А агресија и свако насиље до којих импулсивност на крају доводи су раширени проблеми друштва данас”, каже Јелчић.
Како указује, стручна помоћ је неопходна особи код које се ово исхитрено понашање стално осећа као спонтана реакција. Такође, када се види да не размишља како ће то утицати на друге, а поготово ако код ње нема ни помисли како ће се ти други осећати када та импулсивност попусти. Тачније, ако се све своди на тренутак у којем се по импулсу мора одреаговати. Терапија се своди на препознавање емоција и вештинама њиховог регулисања и контроле. Тачније, на учење како се мисаоним процесима осећања држе у здравој контроли. Како каже психолог, овакве терапије захтевају „мрежу подршке”, односно усмеравање на контакт с поузданим особама пре него што се „притисне окидач”. Уколико је импулсивно понашање последица лоших модела из детињства и хаотичне породичне атмосфере, примењују се разне терапијске технике кроз групни и индивидуалан третман. Неке од њих су медитација и свесно дисање као контрола над емоцијама, које доприносе изградњи толеранције. Али, једна од метода је и самоограничење приступа „окидачима” за импулсивност, какви су рецимо кредитне картице, клађење, утакмице, лоши односи…
magazin.politika
