Зимско сунце, крв ми не греје
У расколу мисли, тескобу сеје
У пустоши хладној, далеко од дома
Удари страхоноша, јачи од грома
И од немани јаке, подлегнух болу
Кроз душу ми прозре, рањену, голу
Да удаљи наду, храброст и смех
Од дечије сузе, да направи грех
Где год продре, о себи ће певати
Где год да се пусти, бол ће севати
Кад отргне живот, јер смрт зна дати,
Ко ће му, јадан, на пут црни стати?
