Kако паде јадни Деницо,
Из блаженства се пресели у муку,
из неизрециве свјетлости у таму.
Повуче са собом трећину ангела,
од лијепих створења постадоше демони.
У свом јаду обузима те гнијев и завист,
гордост и непокајање.
Немаш мира никад ни на трен,
сурва се са врха славе,
од прекрасног врховног ангела, који даје свима Божију свјетлост,
постаде мрачоноша.
Скриваш своје право лице,
јер, ти је уистину ружно,
хтио си да будеш једнак са Богом,
а постао си нижи од животиње,
чији облик узимаш за своја страшилишта људима, које си и наговорио на првобитни гријех.
Kрвниче људски, пијеш људима крв од самог почетка.
Ни једно дијете се не роди што га у животу муком не напоји.
Твоји су поклони проклество,
ужици су ти вјечна патња.
Хвалиш се да си моћан, а у ствари си јадан.
Успио си да постоји нешто што у суштини не постоји.
Зло си створио, а себе си њим убио,
убио си човјека и велики дио Божије творевине.
Твој лик је страшан, положај такође,
од онога прекрасног ангела,
постао си таква ругоба.
Твоје се муке настваљају из дана у дан.
Успио си да себи објединиш у гордости својој и максималну мудрост, а у исто вријеме и максималну лудост и глупост.
Заиста је тужна судбина твоја и свих оних што те слиједе.
Својим падом попут муње, изгубио си
сву свјетлост.
Пад те је свега сагорио и ослабио твоје силе.
Остало ти је да јад маскираш у моћ.
Лажна моћ те и даље заслепљује.
Јадни Луцифере, кад би могао бар мало повратити своју стару славу,
али нећеш зато си ђаво постао ти.
Неразумном гордошћу гризеш самога себе, попут змије, која себе гризе реп трујући се,
отровао си се собом,
и собом отровао човјека,
научивши га да се и он сам трује.
Древна се(б)са не престаје да траје…
