Милош Лалатовић: Лицемерна емпатија

Задњих деценија се укоренило једно велико лицемерје. Да познате личности и невладине организације на тачно одређене датуме и тачно одређеним жртвама праве разне перформансе, изражавају солидарност и симпатију, а за друге датуме и жртве се праве као да не постоје, покушава се сва кривица пребацити на њихово руководство, умањивати се жртва ових људи и итд. Од чега то зависи? Вероватно од много чега, од менталитета, пропаганде, материјалне и нематеријалне користи, па чак и зато што је то модерно, кул, у тренду.

Поставља се питање колико су стварно ти људи емпатични на једне, антипатични на друге, који лију крокодилске сузе на једним гробовима и за једним мајкама, док друге не примећују, иако су им ови други ближи просторно, а често и крвно.

Зар, заиста не виде “брвно у свом оку“, а виде сваки трун у туђем. А шта ако жртве које су некад оплакивали више не буду “актуелне“, ако се рефлектори светских медија уклоне са њих и оставе их у гробној тами запуштених гробова? Да ли ће и онда бити заинтересовани за те људе, или ће се у међувремену улоге променити и лицемерно фарисејски рећи “ погрешили смо“…Kао оно кад је Исус говорио својим савременицима “ да смо били у време наших предака не би смо убили пророке“, а у ствари овакве особе представљају и претке и потомке у различитим временима свог живота. Али у зависности од ситуације заузимају и различите ставове, а, опет су једни те исти непромењени. Ради се о људима глумцима, а неки су се стварно и превише уживели у своје улоге и тако са том улогом пропадају и они. Улога их је убила. Други се већином прилагођавају успешно ситуацији. Брже или спорије мењају улогу, облаче други костим и понашају се како им тренутни редитељ каже. Овакви људи су час велики националисти, час космополити, па ово, па оно. Можда су у потрази за правим собом. Било би у реду да је та потрага искрена, али кад се нешто глуми, а вероватно се и сами убеде у то, онда је то нешто друго.

Но, добро, сви смо људи, на путу индивидуације како каже Јунг и Јеротић. Треба разумети и овакво понашање и људе. Свако има своје разлоге и не треба осуђивати, а иначе је тешко схватити и себе, а камоли другога човека.

Човек је тајна. Скрива се и од себе и од других. Лицемјери и себи и другима. Лицемери и кад говори о туђем лицемеру. Можда су управо то она Блејкова врата перцепције, која “ кад се прочисте, све ће бити онако како јесте“.