Постоји веровање у православним народним круговима, како у Русији тако и Србији, али и међу неким другим православнима, да је Русија та сила која задржава коначно овладавање светом глобалног поретка и елита који га стварају и креирају. Оно се заснива на речима које су записане у Светом Писму, у Другој посланици Солуњанима апостола Павла. Објашњавајући пре две хиљаде година тадашњим Солуњанима да се Христов други долазак неће збити док најпре не дође отпадништво, које ће омогућити и призвати сина погибли, човека безакоња – антихриста, апостол каже: И сада знате шта га задржава да се не јави до у своје вријеме (II Солуњанима, Глава 2.6.)
Ако сагледамо речи апостола, начин и контекст изговореног, видимо да су Солуњани, за разлику од нас који читамо ове стихове, знали шта задржава, односно успорава и одлаже појаву антихриста, пошто им је сигурно о томе апостол причао раније. Свети оци су тумачили да је сила која задржава Дух Божији и његова црква, што уосталом произилази из суштине хришћанског учења. Но, неки тумачи, поготово руски светитељи, кажу да је апостол мислио (осим Духа Божијег, Цркве и Божијег промисла) и на Римску државу.
Први Рим је пропао, али је царство помоћу концепта translatio imperii (премештања империје са царском влашћу која законски штити основе хришћанског друштва) наставило да функционише у Другом Риму, односно Константинопољу. У истом духу је, после пада Цариграда (Константинопоља) под власт Турака, када су многи православни очекивали крај света, јер је царска сила задржавања пала, формулисана од монаха Филотеја руска царевина (тек у повоју после ослобођења од Монгола) као наследница Византије, а Москва као наследница Цариграда, као трећи Рим. Псковски монах Филотеј је само формулисао већ постојећи осећај у руској духовној елити.
Два су Рима пала, трећи стоји, а четвртог неће бити рекао је монах Филотеј почетком XVI века, апострофирајући Московску кнежевину као чувара православља и заштитника свих православних у свету. Но, мора се истаћи да је појам Трећег Рима дубоко мистичан, укорењен у библијској есхатологији (као оном крајњем царству Божијем), да му је улога да буде одсјај Царства Божијег и простор предукуса пуноће непролазног Царства. Услед тога задатак и мисија руске државе је више духовна, да штити цркву и православље. Друга је ствар колико је она то кроз историју остваривала. Штавише често се ово, у православљу препознато учење, користило као политички мит којим се хтела оправдати руска алтернативна улога у геополитичком надметању са најчешће материјално моћнијим и организационо вештијим политичким западом.
Иако је духовно схватање Русије као силе која задржава везано за царску власт (због тога су многи мислили да је долазак бољшевика био крај Русије), а ова садашња није царска, верујем да горе поменуто учење има основа. Али као шанса за Русију, да својим преображајем целокупног народа, те прихватањем свог идентитета и достојанства, испуни своју мисију задржавања и одлагања експанзије глобалног поретка и овладавања глобалних елита читавим светом. Не да буде алтернатива западној хегемонији (како многи размишљају), чак не да јој у фокусу буде мултиполарни свет (мада са јаком Русијом и Кином у неком облику он можда може да заживи), већ да изазове схвати као шансу за преображај своје душе, за преображај народа изнутра, за окретање самом Христу. Само таква Русија има смисла, те може бити сила задржавања већ обезбожених глобалних елита, које су већ одавно у походу ка рушењу хришћанских основа света и зацарењу свог антихришћанског, а самим тим и антиљудског царства.
Миливан Балабан – осторичар
