Зима је дебелом белом поњавом покрила њиве, дворишта и кровове сеоских кућа. Дарежљиво је окитила стрехе амбара, качара, салаша…Зацаклиле се леденице, као заљубљене девојачке очи. На прве зраке Сунца, откидају се крупне капље и падају на белу снежну простирку. Везу носталгијом трагове пролазности. Од куће до амбара, трапа, стаје, млекара…разгранали се утабани путељци. Кроз целац пртиле су их стопе домаћина, одевених у сукнене чакшире и кућевница са дугачким плетеним чарапама, до колена, омотаним упреденом вуненом подвезицом. На тим вуненим чарапама скупљале су се грудвице снега и као какве кићанке звецкале су у хитром ходу, носећи ужурбаност до набреклог крављег вимена, тек ојагњених јагањаца, до легла где кокошке,,носе“ јаја, до трапа где миришу разно- разне сорте јабука.
Свака кућа се закикотала дечјим смехом и радошћу. Није тад било као данас- двоје дечице, највише. За столом се отимала деца о топао хлеб са кајмаком, или пекмезом од шљива. На носићима, или у углу усана остајали су трагови пекмеза, који су будили смех међу браћом и сестрама.
-Како си брљав, како си брљав – цичали су око мусавог детешцета све док их прут у мајчиним рукама није опоменуо да се смире. У једној таквој породици растао је Раденко. Истицао се марљивошћу и уредношћу. Није псовао, галамио, није се љутио. Његов отац је у шали говорио:
-Жено, чије је ово дјете? Да је какав господин пролазио кроз село, па де се секирам. Колико се сећам само су Цигани двапут годишље доносили бакраче, бургије и којекаве мантра-куке. А, гле као пресликани ја. И смејуљице има на образима, као ја. Дика татина.
– Мени ђаво кожу дере, немам кад о паметнијим стварима да мислим, а ти се загледаш ђеци у смејуљице. Е, благо теби залудном. Но, иди нацјепај мало сувовине за потпалу. Морам ли ја и о томе мислити-прекоревала га је жена, а срце јој играло од радости што су јој деца једра, здрава и паметна.
Раденко је са смешком посматрао своје родитеље, растао је, понајвише, од њихове љубави. Поласком у школу, здружио се са Илијом, вршњаком којег није,,држало место.“ На све несташлуке био навикнут. Девојчице за плетенице вукао, другарима лупао чврге, инатио се са учитељем. Пентрао се по дрвећу, из гнезда купио препеличја јаја, једини он се усуђивао да стане змији на главу. Док су деца бежала колико их ноге носе, јурио их је носећи у рукама шарку која се још помало увијала у умирућем грчу.Нешто му је био мерак да, враћајући се из школе, откине по коју главицу купуса из врта крај пута, да сакупи дружину за игру,,на мале голиће“. На батине се беше навикао, као на ружан дан. И родитељи и учитељ су га тукли као вола у купусу. Пркосио им као какав хајдук. Беше у њему неког чудног јунаштва и непокора. Никада није издао друга. Често је на себе узимао туђи несташлук. Место у магарећој клупи било стално резервисано за њега.Није волео књигу, али је био бистар и пронициљив. Лако је памтио, рачун му је ишао лако, ко бистра вода. Песмице није желео да декламује. То му је било некако, сладуњаво и питко, што приличи девојчицама, а не њему, харамбаши разбојничке дружине. Шта је Раденка привукло, посве различитом другару, никада није докучио, ни у својим зрелим годинама. Можда та срчаност и смелост коју он није имао. Рискантност…Из ината Илија се пентрао по највишим стаблима до гнезда из којих су се чули гласићи тек испилелих птића. Једном му врана умало није изгребала очи, али он се лудом храброшћу доказивао пред другарима, изазивајући неретко њихову завист.За слабе оцене није марио У школу је ишао више из дерта, да се доказује у својим вештинама и лудостима. Враћајући се са часова, гађао је каменицама заруделе јабуке крај пута. Падали су рањени плодови, из којих су капали слаткасти сокови и примамљиви мириси. Био је несебичан. Најпре је јабуке делио својим другарицама, на крају је узимао најситнију за себе. Још од раних година наслућивао се његов пустахијски, али и милосрдни карактер. Никада није лагао. Код куће није прећуткивао слабе оцене, али ни несташлуке. Обећавао родитељима да ће се поправити, а онда је одмахивао руком и настављао да трчи кроз детињство- по своме. У школи је редовно добијао пацке по длановима. Трпео је да не виде јарани да га боли. Једном се усудио да ухвати прут док је учитељ замахивао према његовом длану. Гледао га право у очи, али не са мржњом, већ са неким пркосом који је било тешко објаснити. Другари су запањено гледали тај призор, како се Давид бори против Голијата. Схватили су. Илију би бирали за вођу, увек, у свему.
-Само да је жив и здрав, поштен. Ма, где је ко видео мирно дјете и лјепу бабу.Овак’и ће увек државу и кућу бранити, а не они налицкани што ће само слегнути раменима кад загрме невоље и ратне трубе. Ово наше дјете се неће сакрити у мишју рупу. Неће да учи, нека неће. Неко мора и на земљи остати, да оре, сеје, жање, чељад ‘рани и државу брани-правдао га је његов деда,наслућујући у унуку нешто своје, пркосно, хајдучко.
Кришом му давао дим дувана и гутљај ракије, да га провери колико је стамен. Повлачио је први дим из дедине муштикле, не трепнувши, не загрцнувши се, али није се прихватао тог порока. За Бадњи дан водио га са собом у шуму, у цик зоре. Илија је схватао да је то рано устајање нешто јако важно, и дичио се улогом коју му је деда одредио. Иза крупних стопа утискивао је своје стопице у дубоком снегу, стискао у џепу шаку жита коју је својом ручицом захватио у амбару.
-‘Ајде благо деди, бирај ти церић за бадњак. Ове године ти да сечеш. Гледај да те не закачи стабло и да падне на Исток. Кућо моја…
Илија је бистрим оком меркао младе цериће, одмеравајући снагу својих дечачких мишица. Затим би три пута посипао житом одабрано стабло. Дедино срце се надимало од поноса, од неке неразумљиве среће. Понекад је затицао унука како држи у рукама његова ратна одличја са Солунског фронта. Знао је. На овој жилици стасаће његово родно стабло.
Раденко је друговао са својим јунацима из маште, повлачио се у осаму и маштао, маштао… Нико, поуздано, није знао шта му је у души. Пред полазак у школу, дуго се загледао у своје руменкасто лице, намештао је сваки прамен косе брижљиво, као да је желео да засени својом лепотом и бехар на гранама, и ливадско цвеће и младе борове. Друговао је са књигом, припитомљеним ланетом, са јагањцима. На лицу му је стално титрао зрачак осмеха. Мајка је понекад замишљено посматрала његово лице док је над белином папира покушавао да изнедри нешто из извора душе.
-А, мора да некој ђевојчици пишеш писамце. Која ли би то могла бити?Мора да је Јелена, Ненадова унука. Да је на време безецујемо. Богами, јединица, миражџика…Њина кућа на гласу. Слушаш ли ти мене, лане моје?- причала је мајка више сама са собом.
Раденку се преко лица разливала румен, као код свих чистих душа. Само је брзо затварао свеску да мајка не вирне у његову тајну и прву чежњу.
-Овог љета си ижђикљао као млади церић. На кога си тако ногат, дјете моје? Не стигнеш да подереш опанке, а нове морам да ти купујем. Чек, чек да те видим. А, још мало па ћеш се почети бријати. Замомчио си се, соколе мој-говорила је разнежено његова мати.
Раденко и Илија су у дружењу срасли као прст и нокат. Ма, као рођена браћа. Ишли су заједно свуда. У реци, што вијуга кроз кањон, ловили кленове и кркуше у кош, а понекад и голим рукама. Сами учили да пливају. Батргали се у вировима, праћакали се као уплашене рибе, али нису одустајали. Замахивали рукама, млатарали ногама и гле радости. Победили су и хировиту реку. Понекад су се играли хајдука. Раденку није баш ишла та игра. Он је некако био као какав филозоф, песник. Два другара су се допуњавала у најлепшим, најузвишенијим врлинама. Из детињства су искорачили неприметно, замомчили се. А, Јелена? Као каква танковита бреза носила је слапове своје бујне косе, држећи се помало гордо, надмоћно. На вашарима се китила са три ниске дуката, стављајући будућим просцима до знања из какве је куће, каквим миразом располаже. Све момке гледала помало презриво. Све, осим једног.Оног што је над белином папира, записивао за њу најлепше речи. Некако, с пролећа, кад се буде сокови у брезама, и пој птица бруји кроз воћњаке, кад се све разиграва у природи, на пашњацима, сусрете се Раденкова заљубљена душа са Јелениним немиром. Загледали се једно другом у душу, горели су образи од неке непознате ватре, ћутали, кроз тишину певали из свег гласа, певали прву љубав. Ни једно, ни друго нису били сигурни, да ли је лептир слетео на њихове усне, или је то први пољубац на трен заталасао поље пшенице у коме су се скућиле њихове радосне душе. Крадимице, волеше се Раденко и Јелена. Беше то прва тајна коју не поделише два другара, све до дана кад их Илија не спази на вашару како играју у колу као никад пре, обарајући поглед, али некако се чврсто држаху за руке, да се нико не усуди да заигра између њих. Нешто га жацну у грудима. Додуше, није он од тих што стихове пишу и броје звезде у летњој ноћи, али кад нешто пожели, тако ће и бити, па макар Липовац на Чиготу преместио.Тајна се испречи између два другара, као стабло ишчупано из корена које препречи пут.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
