Највећа потешкоћа у изучавању књижевног дела представља састављање библиографије писца. Ипак, за многе писце можемо саставити тачну библиографију и обично се ова тешкоћа јавља за писце старијих епоха. Ипак, нека дела Милоша Црњанског су нам позната само по наслову (роман „Дон Кихотов син”, драма „Проклети кнез”). О тим делима можемо говорити само према наслову и према кратким напоменама Милоша Црњанског. Но, увек постоји могућност да се ови рукописи појаве у књижевним часописима.
Ипак, Милош Црњански је најпознатији читаоцима (па и књижевним стручњацима) по свом роману „Сеобе“. О актуелности ове књиге међу читаоцима, иако говори и полковнику Волку Исаковичу који сања да се пресели у Руску монархију, се не може говорити, јер је књига замишљена као љубавна прича смештена у 18. век са изразитим родољубивим ставовима писца књиге. Писац је увек истицао „лиричност” свог дела, а занемаривао историјске чињенице дела, сматрајући их једноставно чињеницама која су грађа за уверљивост књиге. Због чега се не може говорити о утицају светских догађаја на актуелност ове књиге међу читаоцима? Прво, ово је најпознатија књига, па догађаји не могу утицати на промену актуелности. Друго, ова књига је обавезна лектира за ученике. Тиме су занемерана друга дела писца, а позната реченица гласи да је најгори догађај за писца када ставе његову књигу у лектиру, јер тада постаје обавеза.
Можемо рећи да су пре светски догађаји утицали на актуелност романа „Друга Књига Сеоба“ која говори о догађајима породице Исакович о њиховом боравку у Русији. Појачана актуелност сигурно може указати на паралеле између тадашњих историјских догађаја и савремених светских догађаја.
Песник Милош Црњански је доживео судбину многих писаца, а то је чињеница да га упамте само по једном жанру (романима). Читаоцима је потпуно непознато да је Милош Црњански писао поезију и драме. Његове три најчувеније драме су објављене као књига. Драма „Маска“ је најчешће играна и постоји неколико њених екренизација. Драме „Конак“ о краљу Александру Обреновићу и драма „Тесла“, поред изузетне уметничке снаге писца, показују лиричност и трагичност. Познато је да наше позориште (односно гледаоци позоришних представа и глумци позоришних представа) воле духовита дела. То је објашњење зашто је Стеван Сремац увек присутан у позоришту, иако није написао ниједно драмско дело. Једноставно, његова књижевна дела су драматизована и припремљена као позоришне представе. Искрено, можемо закључити да позоришни неуспех драма Милоша Црњанског није одређен њиховим садржајем, већ је одређен очекивањима гледалаца, а самим тим и глумачким афинитетима позоришних глумаца. Поред тога, можемо додати слабу присутност ових драма у јавном говору као узрок због чега су толико непознате позоришним гледаоцима.
Песник Милош Црњански није имао никаквих сукоба и потешкоћа после лондонских година (званичан став). Њему је дозвољено да јавно наступа, да држи предавања, новинари су се утркивали да разговарају са њим. Његова дела су објављивана и док су трајале лондонске године. Пре се може рећи да је песник Милош Црњански имао потешкоће у Лондону, јер је због промене државног уређења престао да буде амбасадор у Лондону. Тако је некадашњи амбасадор постао емигрант, а често су због његових ставова избијали сукоби са српском емиграцијом у Лондону. Ипак, Милош Црњански се током лондонски година бавио разним пословима (обућар, продавац књига), а и исто тако је стално похађао обуке и доучавао се како би се успешније запослио. Није ми познато да ли је Милош Црњански одржавао познаства са другим писцима у доба његових лондонских година.
Роман „Књижевни клуб” (1921) представља преокрет у српској књижевности. Неупућени изучаваоци српске књижевности га сматрају првим криминалистичким романом српске књижевности, иако је, још у претходном веку (крајем 19. века), криминалистичке романе писао данас мало познати писац Лазар Комарчић, најпознатији по својим списима о астрономији и о чудноватим појавама. Ипак, овај роман представља занимљиву појаву у српској књижевности. Наиме, овај роман је приписиван Милошу Црњанском, сматрано је да име писца представља псеудоним Милоша Црњанског. Додатну забуну је унела чињеница да је понекад Милош Црњански уносио овај роман у своју библиографију, али увек са „псеудонимом“ писца Harald Johnsson, али никад и са именом преводиоца. Ова чињеница је могла да помогне изучаваоцима, али је она њима постала главни доказ да је песник Милош Црњански и писац овог романа, а нису претпоставили да је он овај роман унео као превод (који је урадио), па самим тим није потребно на наглашава преводиоца. Ипак, за нас остаје непозната чињеница због чега Милош Црњански није говорио о себи као о преводиоцу. На основу текста превода можемо закључити да Милош Црњански није био посебно задовољан због брзо урађеног превода и да због тога није желео да истиче своје учешће у појави овог романа међу читаоцима.
Михајловић Михиз је лепо писао о Милошу Црњанском, а издавач „Нолит” се прихватио да објави сабрана дела Милоша Црњанског. Исто тако, Милош Црњански је награђен НИН-овом наградом за своју књигу „Роман о Лондону”. Ипак, Милош Црњански је био убеђен да га представници новог друштвеног уређења прате и прислушкују. Занимљив је догађај који препричава Милорад Павић, тадашњи уредник Нолита. Наиме, Милош Црњански је рекао како нема ниједан примерак књиге „Лирика Итаке”. Тада, млади уредник се понудио да поклони свој пример великом песнику. Ипак, велики песник је одбио, јер је у том видео деловање „комедијанта случаја” и сматрао је да објављена дела припадају читаоцима, а пре објављивања писцу. Тај догађај је запамтио и испричао професор Милорад Павић, први писац 21. века. Може се рећи да се писац више дружио са младим писцима него са представницима старије генерације.
Изузетак је Иво Андрић са којим се писац дружио у годинама пре него што су постали амбасадори. Милош Црњански је посветио И. Андрићу једну песму о етеризму. У тој песми већ могу препознати знаци суматраизма. Такође је написао један есеј о збирки песама у прози И. Андрића. Но, због књижевних ставова, ова два писца су се разишли и пре него што су постали амбасадори. После лондонских година, постоје слике са јавних догађаја и на њима се могу препознати у окружењу писци и књижевници (Иво Андрић, Меша Селимовић, Милорад Павић). Можемо рећи да су Милош Црњански, Меша Селимовић и Иво Андрић представници старије генерације у српској књижевности и по томе су били упућени један на другог. Исто тако, било би занимљиво поставити као предмет књижевног изучавања познанство Милоша Црњанског и Меше Селимовића, јер су нам познати ставови Милоша Црњанског и И. Андрића.
Недавно сам чуо занимљиву реченицу И. Андрића: „Сви смо ушли кроз врата, а он би кроз прозор.” Не знамо да ли реченица представља тачну чињеницу, али представља леп пример мишљења И. Андрића. Ова реченица је изговорена поводом проглашења Милоша Црњанског за сталног члана Српске Академије Наука и Уметности. Наиме, пошто је Милош Црњански био већ у годинама, неко је изговорио могућност да прескоче проглашење за дописног члана и да га одмах изаберу као сталног члана Српске Академије Наука и Уметности. Иво Андрић се изрекао свој став да треба да га бирају у звања редом (као и све друге чланове и да Милош Црњански не може бити изузетак), а Милош Црњанси је оправдано увређен одбио овакву могућност.
