Не знам да ли ћеш ово икада прочитати, ипак ти пишем, малени мој. Све што знам је да си већ требао да се родиш. Знам и осјећам да си покуцао на врата овог свијета, осјећам те у дубинама душе, осјећам да ми већ течеш кроз вене, да си отворио врата срца и смјестио се на његовом најсвјетлијем мјесту. Нијесам те видио и не знам како изгледаш, али као да јесам. Знам да си рођен с дугом косом. Ако ме питас како то знам, рећи ћу ти знам јер је твоја мајка, док си био у стомаку, редовно осјећала горушицу и тражила начине да то ријеши. Е због тога, говорила је твоја бака, имаће дугу косу. Знам и да имаш прћасти носић на твоју маму. Убијеђен сам да је тако, јер много се љутила док те је носила. Волио бих да имаш и очи њене и да видиш свијет у свим бојама, а не, попут мене да разликујеш само црну, сиву и бијелу. Волио бих да наслијдиш мој таленат за музику и моју упорност. Волио бих да вјерујеш у добро, носиш оптимизам у бићу, бескрајно волиш људе и живот, радујеш се малим стварима, а да имаш све што пожелиш, да те воле сви који су око тебе, да много дајеш како би много и добио, да имаш и пратиш свој сан, корачаш смјело и одважно, сазнаш о свим људским осјећањима, па и бол да осјетиш и на дну да будеш али кратко, најкраће могуће – јер једино тако ћеш знати да цијениш сву љепоту живота. Извини, рођени мој, што те нијесам дочекао кад си се родио. Вјеруј ми да ни ја не знам прави разлог, али се надам да ћемо једном сазнати. Нећемо да кривимо твоју маму што је тако. Мама тебе воли и све што чини за тебе, знај да чини из љубави јер мајке су једина несебична бића која за љубав коју дају не траже ништа заузврат. То мораш да знаш, сине мој. Оне су те које нас доносе у живот и дају нам љубав без интереса, бесповратно и заувијек, које нас грле својим мислима као топлим шаловима да не назебемо на вјетрометини живота. Сад, кад си већ ту желим да знаш да си дио моје крви, дио мога тијела и да ћу учинити све да дођем до тебе и да те загрлим. Волио бих да могу да ти посветим сваки тренутак и будем уз тебе док растеш и постајеш човјек. Рећи ћу ти да мој отац није био поред мене кад сам изговорио прву ријеч, ни касније кад сам га требао, није ме, као други очеви бацао увис и са мном се смијао, никада ме није зовнуо сином, отишао на родитељски, купио фудбал за рођендан, није ме одвео ни на један свој концерт или било који други, одвео ни на једну утакмицу… Надам се да се теби и мени неће десити исто. Мој отац је, признаћу ти, мало учинио за мене. Не знам зашто. Мада знам, из приче моје баке, да је волио моју мајку кад сам се заметнуо као клица њихове љубави, а онда је оставио да се бори за мене, да ме сачува и пошаље на пут живота. Хвала Богу и мојој мајци, ја сам и без њега успио да израстем у доброг човјека. Хвала оној која ме је родила и цио свој живот посветила мени. Признаћу ти још нешто – отац ми је много недостајао. Посебно сам га требао кад сам закорачио у свијет одраслих, кад сам се први пут осјетио мушкарцем, да ми покаже како се постаје витез, како се досежу звијезде мудрости и како се пакује кофер кад на пут крећеш. Загрцне ме мисао у грлу кад помислим да ћеш сјутра одрастати далеко у том суровом свијету без мене, учити прве стране ријечи, кренути у школу, учити прва слова, прележати дјечије болести, први пут се заљубити, потући са другарима, попити прво пиво, отићи на први цонцерт, навијати на неком фудбалском стадиону, хиподрому или релију… Хоћеш ли знати рећи не свим искушењима које живот носи? Хоћеш ли знати да одвојиш добро од лошег, да разликујеш и одвојиш лоше ствари и лоше људе од оних добрих којих је све мање, да схватиш да је живот један, твој, посебан, да је сулудо да га прихватиш као нешто успутно, неважно и безвриједно? Рећи ћу ти, животе мој, да је сваки човјек посебан самим рођењем, да не треба да се тражи јер га Бог није изгубио кад га је послао на овај свијет, већ да је ту по неком Божијем науму и мисији. Рећи ћу ти да је живот дар од Бога и да га не смијеш улудо трошити, да треба да вјерујеш у људе, да размијеш, опростиш, захвалиш и похвалиш, да сањаш свој сан и стремиш његовом остварењу, да људе дијелис само на добре и лосе, да волиш и чуваш све Божије плодове, да се дивиш само небу и његовој величини, да волиш мајку своју и цијениш сваку њену ријеч и учињено дјело, да је штитиш и чуваш и радости јој приређујеш. Да никог не потцијениш, да се никад не уздигнеш изнад других и ако си бољи, вјештији и паметнији, да ходаш чврсто са ногама на земљи, да будеш људима примјер и потпора, увијек штит, вјетар у леђа, стуб, рука и лука за уточиште. Да дајеш све што ти је вишак, да узимаш само оно што ти је потребно. Да се животу радујеш и живот живиш. Никада се не разбацуј комплиментима без основа, али похвали и поштуј људски род, настој бити човјек – не само ријечима, већ и снагом воље, будношћу ума а изнад свега духовном снагом. Не узнеси се али и не унизи, не понизи себе а ни другога. Не повриједи човјека који је пао, пружи му руку да устане, помози му да крене. Буди одговоран за себе и за своја дјела, за своје поступке, за своје мисли. Сваки твој корак нека буде сагласје ума и душе. Тражи кад немаш, покушај кад само повјерујеш да можеш, позови, отвори се, гријеши и учи на грешкама, али иди, макар и пузио, само иди. Свака грешка ће те учинити још пунијим, моћнијим, својим, посебним, богатијим… Помажи људима, опраштај, нађи разумјевање, похвали – и ником не суди. Свему овоме мене је учила моја мати и нијесам постао лош човјек. Постајаћеш све јачи и храбрији како будеш растао и било би добро да знаш да се истински најбоље стиже до циља корак по корак и да се најљепше и најбрже расте свакога дана помало. Буди ми добро и здраво, радости моја прва…

 

 

Из романа: Не кради ми себе

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

nekazano.me

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име