Видим те већ,
истина — као у некој сребрној магли,
али дивно те видим:
на ногама ти чизме од седам миља,
у руци Аладинова лампа,
путујеш на оном чудотворном тепиху
из 1001 ноћи,
прелећеш планине и мора
и дижеш се високо према звездама.
Можда ти и не слутиш
колико волим твоју тршаву главу,
детињу главу која мирише на сапун
и пенушави априлски ветар,
главу у којој станују само боје
високе,
огромне,
недостижне,
главу која ће схватити безмерја
и раздаљине светлосних година,
неразумљиве цифре
и геометријске кривуље
и храброст свемирских бродова
што ће кренути сутра
на нова непозната сунца.
Ја сам своја путовања
протутњао под челом
и ту су стали простори
о којима и не сањаш.
Четири улице тамо
и три улице овамо,
тако сам једном летео
чак до Kумове сламе.
Две, три, пет чаша вина
у ресторану крај реке,
тако сам бескрајно лебдео
кроз удаљена сазвежђа.
И један обичан осмех,
и једно јесење вече,
тако сам тражио нове
златогриве комете.
Тако сам себи нашао
и једну тиху мудрост
од које расту крила.
Зато и хоћу само да те замолим:
прелети бесконачност
и победи време и машту,
али никад не заборави
како се корача по земљи.
Додирни рукама прашину
далеких двојних звезда,
нек ти се дамари ускладе
са ритмовима пулсара,
ал’ никада не заборави
како се корача по земљи.
Јер људска срца
засађена су ниско као купине
ту, где су свици црвени џинови
нашег маленог космоса,
ту где смо себи начинили
милиметарске бесконачности,
а ипак довољно гломазне
да се у њима изгубимо:
ја далеко од тебе
као Алфа Kентаура,
ти далеко од мене
као бело зрневље Влашића.
Пронађи нове светове
и изаткај им небо.
И подари им ваздух
да дишу и да оживе.
Али никад не заборави
како се корача по земљи.
Само тако се можемо
један другом приближити.
Четири улице тамо
и три улице овамо,
моја и твоја чаша пива
у ресторану крај реке,
и моје искрене очи
и твоје искрене очи
у једно јесење вече
детињасто и родитељско,
— то је оно пространство
које хоћу да помирим
између моје и твоје звезде.
