Меша СЕЛИМОВИЋ: Цијелог живота је сањао о нечему вишем, а прилика му се никад није пружила. Ако му судбина није дала могућности, зашто му је дала жељу?

Судбина му није дала да се ичим истакне. А можда су његове могућности такве, скромне, можда је одређен да живот проведе незапажен и ситан, као бубица.

Мада се с тиме тешко помирити. Цијелог живота је сањао о нечему вишем, а прилика му се никад није пружила. Ако му судбина није дала могућности, зашто му је дала жељу? Страшно је проживјети вијек као анониман и потпуно незапажен човјек; никаква одјека од тебе нема, једнак си камену или баченој грани крај пута. Нико те запамтити неће. Јер већ за твога живота питају: ко је тај Иван Марић? Шта је учинио? А, то је онај што су га због војничких чакшира одвели у заробљеништво.

Није право да тако безнадно умре глас о мени и да се затре сјећање, као на кокош. Али, шта би требало учинити да не буде тако? Боже, кад си ми дао ту мисао, дај ми и рјешење!

Сељанке су застале на чесми украј пута, пиле воду, умивале се, квасиле узавреле жиле на рукама, а онда кренуле даље.

Пришао је и он, и прије него што је потурио руке под млаз воде из луле, примијетио је и застао, пријатно изненађен, као да је удахнуо много чистог ваздуха: у бијелом, равном истесаном камену биле су крупним словима исписане само двије ријечи, уклесане изнад луле:

КАКО СИ?

Озарило га је то добродушно питање. Као да је срео пријатеља или драгог човјека који му поставља обично људско питање. Како си? Јеси ли уморан? Је ли ти тешко у животу? Предахни, одмори се, освјежи се овом водом, за тебе сам је ухватио, биће ти лакше. Мисли на мене, као што ја мислим на тебе.

А Иван је одговарао, несвјесно, сигурно као и већина људи који туда наиђу:
Добро сам, како си ти? Хвала ти што ме питаш. Баш ми је драго што смо се срели. Било ми је можда и тешко, више није, бодрији сам и веселији послије разговора с тобом. И да знаш, дивно је то што непрестано стојиш на том мјесту, несмијешено сачекујеш људе, разговараш с њима и олакшаваш им животне тешкоће, скидаш им макар дио јада са срца. Како си се тога сјетио, човјече божји!

Дуго је остао крај те чесме и њеног људског питања и поздрава, замишљајући дивну душу тог човјека што се у вјечност брине и људима који ће проћи овим друмом.

КАКО СИ? ДОБРО САМ, ХВАЛА.

Одавно га ништа није тако озарило и одобровољило као те двије једноставне ријечи с којима се добри људи сусрећу. А можда више и нема тог човјека што је то смислио и исписао, можда је одавно мртав. (Сигурно је мртав: патина се одавно ухватила по камену.) Али његова добра мисао живи, и спомен на њега не умире.

Хвала ти, добри човјече! – викао му је у неко далеко вријеме, сигуран да знао о њему много више него о најпознатијим људима.

Продужио је пут у друго село, мада му се више није ишло, неодољиво га је привлачила камена чесма с дозивом и поздравом, слушао је говоре и гледао бисту заслужног непознатог човјека, говорећи му у мислима: КАКО СИ? Али одговора није било. Разговор је због нечега био немогућ.

Брзо се вратио са свечаности и опет се дуго задржао код чесме. Сунце се испело на врх неба и пржило жестоко, а он се већ издалека редовао познатом сусрету, унапријед се смијешећи и унапријед одговарајући: Добро сам. Како си ти?

Увијек ће доћи овамо кад га обузме нека чамотиња, сигурно ће се увијек ведро осмјехнути кад прочита пријатељско питање на камену чесме. Разгалиће га вјечно жива душа тог давно умрлог човјека што пријатељски сусреће све људе, и добре и зле, и жели им срећу.

Никад није измислио љепши и једноставнији помен своме људском срцу и жељи да свима људима буде добро.

Напио се воде, мокрим рукама протрљао вратне жиле, руком додирнуо натпис, насмијешио се неком живом и присутном „Буди добро док се не вратим“, рекао му је.

И отишао с мислима окренутим том живом присуству племенитости и дугог сјећања.

Испричао је жени то што му се десило, јер је примијетила да је растресен, и на њу пренио дио одушевљења.

– Замисли, жено, смрт не мора да буде крај. Спомен може да траје дуго. Морамо смислити нешто што ће нас наџивјети.

– За то треба и новаца.

– Штедјећемо.

– Добро, слажем се – пристала је жена

– Смислићемо нешто заједно.

– Ја сам већ смислила.

– Да чујем!

– Све што уштедимо, даћемо цркви да нам се служи миса за душу.

Одмахнуо је руком, разочаран.

– Не то, жено! Не за мрачне црквене зидине! Већ за живот, за људе. Смислићу ја нешто.

И смислио је. Испод шуме је била бара гдје су козе за вријеме великих врућина лизале прљаву воду. Сигурно је извор у близини, треба га ископати, саградити чесму и на камену написати ријечи своје воље упућене цијелом свијету.

Већ види: чесма од бијелог камена стоји испод борове шуме (складно бијело на широкој зеленој позадини), мало на брду, са прекрасним погледом на море. А на каменој плочи пише… Шта пише на каменој плочи? Сигурно би и он измислио само двије ријечи: КАКО СИ? То прво пада човјеку на ум. Али сад је незгодно, јер би понављао оно што је неко други већ учинио. Или би људи мислили да је исти човјек подигао два студенца. Треба измислити нешто друго.

Данима је мислио на тај натпис. Док је сједио на клупи пред кућом, док је чамцем ишао да поставља или да диже врше, док је одлазио у село у куповину, увијек је тражио тих неколико жељених ријечи. Одлазио је и у дуге шетње, да му нико не би сметао, јер је то било стварање као и свако друго. Одрекао се чак и сањарења, те велике сласти живота, због којег је себе посебно цијенио, сматрајући се вишим природом, јер му је и оно сметало да се концентрише на своју основну мисао.

Али што је више размишлао, мисао се све брже враћала на свој подстицај: КАКО СИ? То му је изгледало и најбоље, и најљепше, и најкраће, и најплеменитије. КАКО СИ?

Почео је готово да се љути на тог непознатог човјека који му је украо мисао, грдно га оштетивши.

Али сад није било помоћи, требало је измислити нешто друго. Боже, зар је тако тешко измислити двије-три обичне ријечи? Зар је тако тешко искрено се обратити људима?

Можда овако: КАКО СТЕ?

Али то је исто као оно ЊЕГОВО, само је искварено, уопштено.

КАКО ЗДРАВЉЕ?

Не, то личи на докторско питање. Као да неког питаш да ли је покварио стомак. Простачки.
Па добро, шта би он то рекао људима (свим људима, или бар најбољим), и то у часовима кад је најбоље расположен? Зачудо, одмах је почињао да смишља говор који би им одржао. Не то! Једну ријеч! Поздрав, поруку, лијепу жељу!
Узалуд. ОНАЈ је узео ту ријеч.
Сјетио се ипак: ЗДРАВО!
То је једноставно, кратко, лијепо, људски. Обраћаш се непознатим људима обичним поздравом, излазиш им у сусрет отворена срца. ЗДРАВО! То је и: КАКО СИ? То је и: ЈЕСИ ЛИ ДОБРО? То је и: ЖЕЛИМ ТИ СРЕЋУ!
Па сад, можда је све тако, али КАКО СИ? је боље. Погађа равно и срце. Отвара душу. Личи на пружену пријатељску руку. Непосредно је, изравно. ЗДРАВО је некако сувише фамилијарно, нападно, можда и помало и мангупски, јер то није свачији поздрав.
Али засад није могао да пронађе погоднију ријеч.

– ЗДРАВО
– ЗДРАВО

Није лоше. А можда ће смислити и нешто боље.

И почео је да штеди. Без искрене женине помоћи и учешћа ишло је то веома споро. Зачудио се како се споро зида динар на динар, а како се брзо осипа. А кад је већ нешто сакупио што му је могло улити наду да ће се његов сан у неком догледном времену ипак остварити, видио је да жена иде у подераним ципелама с искривљеним петама. Данима је окретао главу, занемаривао ту чињеницу, прелазио преко ње заборављајући је или јој умањујући заначај, али су његов ум и срце знали за њу и осјећали су да није праведна.

– Купи ципеле! – рекао је жени једног дана кад је сакупио сву своју моралну храброст.

– А твој споменик? – упитала је жена великодушно

– Нека још причека!

Жена је купила неопходне ципеле, а он је наставио да штеди за мисао што га је још увијек опсједала.

А онда је требало платити поправак крова, јер је прва октобарска киша поплавила кућу; па је требало купити дрва за зиму; па њему ципеле…

Козе су и даље пиле прљаву воду из баре. А он је непрестано зидао Скадар на Бојани, не допуштајући да му умре нада о вјечном спомену.

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

prometej.ba