Прекривач од лажних речи сам купила,
Од цунамија празнине да се сакријем,
Да ме нико несрећну и до сржи голу не затекне.
Ја нисам Ван Гог и немам нападе лудила.
Слика моје љубави није за свачије очи.
Она је ураган емоционалног бунила.
У њему скривам лозинку за Рај.
За оног, који више не може моју љубав да хоће!
Он трагове стопала више не оставља на путу до куће моје.
Усне његове не љубе више.
Сад само вербалне обрацуне са другим светом воде.
А ја не престајем у небо гледати,
У Богу тражим невидљиви мост до њега.
У његовим рукама је моја љубав доручковала и спавала.
Сада спава у магији мога пера, које пожуду пише.
Хтела бих се сећања одрећи, ал не могу!
Ко што се ни једна невеста не одриће свог венчања,
чаки кад зна да је живот вара.
Инвазија мојих нежних жеља као да је на тромб наишла.
Постала сам нарикача сахрањене путености,
Ја сада, кораке љубави у сузе утискујем,
Да им се бат не чује.
Овластила сам тугу да влада мојим несаницама.
Спознавши да само Бог има моћ мостове до среће да прави!
