Kада дођу у контакт са природом, деца откривају своју снагу. Ако су здрава деца, чак и млађа од две године, јаке конституције и добро храњена, могу ходати километрима.
Данас, у условима модерног друштва, деца живе далеко од природе и имају мало могућности да дођу у присан контакт са њом, или да имају било какво директно искуство.
Дуго времена се мислило да природа има само морални утицај на образовање детета. Напори су начињени да се развију посебна осећања према чудима природе, цвећу, биљкама, животињама, пределима, ветру и светлости.
Најважнија ствар коју треба радити је ослободити дете, уколико је могуће, везâ које га држе изолованог у вештачком животу у граду.
Kасније је покушано да се дете заинтересује за природу давањем малих делова земље за обрађивање. Али је концепт живота у природи још релативно нов у дечјем образовању. У ствари, детету је потребно да живи природно, а не само да стиче знања о природи. Најважнија ствар коју треба радити је ослободити дете, уколико је могуће, везâ које га држе изолованог у вештачком животу у граду. Данас дечја хигијена доприноси физичком образовању деце водећи их напоље у паркове и излажући их сунцу и води на плажи. Бојажљиви покушаји ослобађања деце од терета градског живота могу се наћи у дозвољавању деци да носе тању и једноставнију одећу, да ходају у сандалама или боса. Искуство је показало да је једини начин да се деца излече од туберкулозе и рахитиса у модерним санаторијумима где су изложена природи, спавају напољу и живе на сунцу. Kада о томе размислимо, јасно је да здрава и јака деца не само да треба и да могу да издрже излагање природи, већ од тога имају велике користи.
Међутим, и даље има превише предрасуда. Радо смо се одрекли наше слободе и завршили тако што смо заволели наш затвор, а то смо пренели и на децу. Мало-помало почели смо да природу сводимо на гајење цвећа или бригу о домаћим животињама које нам дају храну, помажу у раду или одбрани. Због тога су нам се душе сузиле и испуниле се контрадикцијама. Чак смо у стању да побркамо задовољство гледања животиње са оним када смо поред сироте животиње која ће умрети јер нам је потребна за храну; или се дивимо лепоти песме птица заробљених у малим кавезима са врстом магловите љубави према природи. Чак мислимо да послужавник са морским песком може бити детету од велике помоћи. Обала се често сматра образовним местом јер је на њој песак као онај у дететовој кутији. Тако се, у конфузији нашег заточеништва, долази до апсурдних закључака.
Радо смо се одрекли наше слободе и завршили тако што смо заволели наш затвор, а то смо пренели и на децу.
У ствари, већина људи се плаши природе. Плаше се ваздуха и сунца као да су им смртни непријатељи. Плаше се ноћне росе као да је змија сакривена у трави. Плаше се кише као да је ватра. Цивилизован човек је врста задовољног затвореника, па ако се опомене да треба да због свог здравља ужива у природи, то ради тако плашљиво и очију увек на опрезу. Спавање напољу, излагање ветровима и кишама, скривање од сунца и купање у води су ствари о којима се може причати, а да се ретко упражњавају.
Kо не јури да затвори врата због страха од промаје? И ко не затвара прозоре пре спавања, посебно ако је зима или пада киша? Скоро сви верују да је опасан и чак херојски подухват ићи у дуге шетње по киши или сунцу и ослонити се само на склоништа која природа обезбеђује. Треба се навићи на такве напоре, а нико се не помера. Али како се навићи на такве активности? Можда малу децу треба на то навикавати. Али не, она су најзаштићенија. Чак и Енглези, са њиховим ентузијазмом за спортове, не желе да им се деца замарају природом. Чак и када су велика, дадиља их у колицима води на неко сеновито место када је лепо време, а неће их пустити да оду далеко или се понашају како желе. Тамо где се људи баве спортом, то постају праве борбе међу најснажнијим и најхрабријим младима, истим оним који се позивају у рат да се боре против непријатеља.
Пустите децу да буду слободна; охрабрите их; пустите их да трче напољу када пада киша; пусите их да скину ципеле када наиђу на бару
Прерано би било да кажемо: пустите децу да буду слободна; охрабрите их; пустите их да трче напољу када пада киша; пустите их да скину ципеле када наиђу на бару; пустите их да трче по трави и по њој газе босим ногама; пустите их да се мирно одмарају када их дрво позове да спавају у његовој сенци; пустите их да вичу и смеју се када их ујутру пробуди сунце као што буди свако живо биће које дан проводи ходајући и спавајући.
Уместо тога, питамо се забринуто како да успавамо дете када га сунце ујутру пробуди, и како га можемо научити да не скида ципеле или лута по ливадама. Kада се због ових ограничења дете одроди и умори од свог затвора, убија инсекте или мале безопасне животиње, сматрамо даје то природно и не примећујемо да се његова душа отуђила од природе. Ми једноставно тражимо од своје деце да се прилагоде свом затвору не стварајући нам проблеме.
Снага чак и најмањег детета је већа него што можемо да замислимо, али је потребна слобода да би се појавила.
У граду ће дете рећи да је уморно после кратке шетње, па верујемо да нема снаге. Али његова лењост вештачки долази из његове средине, из досаде, због необичне одеће, бола који мале ноге трпе у вештачким ципелама док ступа по голом камену градских улица, и од примера оних који ходају око њега неми, равнодушни и без осмеха. Не значе му ништа клуб у који се може учланити нити атрактивна одећа којој би се могло дивити. Он је на ланцу. Обузима га лењост и хтео би да га возе.
Али када дођу у контакт са природом, деца откривају своју снагу. Ако су здрава деца, чак и млађа од две године, јаке конституције и добро храњена, могу ходати километрима. Њихове неуморне мале ноге ће се пети дугим стрмим успонима по сунцу. Сећам се да је дете од око шест година једном нестало на неколико сати. Оно се пењало уз брдо, мислећи да ће са врха моћи да види шта је са друге стране. Није било уморно, већ разочарано, јер што није нашло оно што је тражило. Једном сам познавала пар са дететом од скоро две године. Желећи да оду на удаљену плажу покушали су да се смењују носећи га у рукама, али је то било превише заморно. Дете је, међутим, са ентузијазмом хтело само да хода и то сваки дан. Уместо да га носе, родитељи су се жртвовали тако што су спорије ходали и заустављали се сваки пут када је дете стало да убере цветић или гледа малог магарца који је пасао на ливади и село, замишљено и озбиљно, на тренутак поред овог створења. Уместо да носе дете, ови родитељи су решили проблем пратећи га. Само песници и мала деца могу да осете одушевљење због речице која тече преко шљунка. Дете ће се на такав призор смејати радосно и желети да застане и милује својим рукама.
Предложила бих да у своје руке узмете дете које још не хода. Са пута са кога се може видети велики и леп простор, држите га тако да је леђима окренуто погледу. Станите са њим! Оно ће се окренути и уживати у лепоти сцене чак иако не може да стоји усправно на ногама а његов језик вас још не може замолити да станете.
Да ли сте икада видели децу како озбиљно и тужно стоје над телом мале птице испале из гнезда, или трче тамо-амо питајући и извештавајући шта се десило са великом забринутошћу? То су деца која се могу ускоро толико променити да ће красти јаја из птичјих гнезда.
Kао и у свему другом, осећај према природи расте са вежбом. Он се не преноси опширним описима равнодушном детету које се досађује затворено међу зидовима собе, које је навикло да види и чује да је окрутност према животињама само део живота. Искуство је то које има највећи утицај. Смрт прве голубице коју је намерно убио члан породице баца тамну мрљу на срце скоро сваког детета. Ми морамо лечити те ране, духовне болести које су већ погодиле ову дивну децу која су жртве вештачке средине у којој живе.
Одломак из књиге “Откриће детета” – Марија Монтесори
Детињарије
